Onomad sam napisao, ipak ću ponoviti: i u Danasu, omiljenim mi novinama (gde poneki žurnalisti, podražavajući masovno lošu upotrebu te reči, i obavezno je – kažnjivo nepravilno – govore i pišu u jednini!), kada im neki lik sa zvečećom imenom i debelom funkcijom nešto napiše, to biva posebno najavljivano i obeleženo kao „autorski tekst“.
Šta je sa ostalim tekstovima u novinama? Ko ih piše? „Neautori“? Ta „genijalna“ izmišljotina se ne primenjuje, koliko znam, ni u jednoj inostranoj novinarskoj praksi.
„Autorska emisija“! Televizija Nova S baš tako najavljuje programske dosege svoje dve znamenite radnice.
Nepristojno dugo buljim u televizijske ekrane, gde god da sam bio na ovoj našoj Kugli. Ono što je domaća ponuda (bila i jeste), dabome, podrazumeva se. Znači, od Majka Bonđorna, velike italijanske zvezde čiji sam pozdrav gledaocima „alegrija, alegrija!“ prvi put čuo i video s početka šezdesetih godina prošlog veka, pa do Zorana Kesića, najautentičnije televizijske pojave naših dana, i njegovo jednostavnog, a tako prepoznatljivog „dobro veče, dobro veče, dobro veče!“
Mnogi od svetski poznatih i priznatih formata su imali ili imaju snažan „personal tač“. Bili su i jesu prepoznatljivi po izuzetnosti svojih autora ili voditelja i nakon godina i decenija emitovanja, postali su neraskidivo jedno: emisija i ljudi ispred kamera. Uostalom, nijedan medij tako ne neguje osobenost, drugost, ekskluzivnost svojih saradnika, kao televizija, trudeći se da od njih načini zvezde. Štaviše, mnogi od njih su imenom i prezimenom zakitili naslove emisije. Pritom se u ozbiljnim televizijskim kućama, nikada, baš nikada, nije ignorisala činjenica da je reč o dominantno kolektivnom „sportu“. Mesi je Mesi, Ronaldo je Ronaldo, ali za njihove pobede i slavu, neophodno je još deset saigrača! Kada je o TV reč, svi u neophodnom nizu realizacije programa su svojevrsni, a neizostavni, autori. Samo poneki se „slikaju“. Prvi među jednakima!
Nigde, od Amerike, Velike Britanije, Nemačke, Kube, Poljske, Zimbabvea, Italije, Indije, Libije, Austrije, Mađarske, Kipra, Španije, Francuske, Kuvajta… naveo sam, doduše ovlaš po sećanju, kao dodatni verodostojni argument, samo one televizije u čija sam studija ulazio i sa njihovim uposlenicima sarađivao, nisam čuo za sintagmu – „autorska emisija“.
Nekolike studijske radnice televizija N1, u neopravdanom samoljublju, svojeručno posute „zvezdanom prašinom“, učesnike u programu besramno svojataju, najavljujući ih kao „moji gosti“.
Onaj glavni u uredništvu, ili ona na samom vrhu menadžmenta kompanije „Junajted medija“, očito im to dozvoljavaju. Opet bih mogao da navodim suprotne primere kako se ponašaju, ili su to za vreme svoga vakta činila, najveće imena u istoriji „osme sile“. Pronalazili su način – ne umanjujući svoju ogromnu popularnost i očekivanu gledanost emisija čija su personifikacija i identifikacija bili – a, opet, ne lažno skromno, ali izvesno mudro, da naglase da su na čelu sjajnog tima saradnika, bez kojih bi konačni uspeh programa, izvesno, izostao. Oni koji to ne razumeju, ili, što je pogubnije, tako se ne ponašaju, „mnooogo malo“ znaju o suštini televizije.
Umesto zaključka, odgovor na (ne)postavljeno pitanje: „dlake“ tražim samo u „jajima“ „Junajted medija“, budući da je suština svake kritike, uključujući i medijsku, u stamenosti činjenice da se kritičar bavi sa onim šta je video, slušao ili pročitao. Navedena kompanija je, gotovo jedini, medijski „kokošinjac“ koji me zanima. Dovoljno?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
