„Sporazum sa narodom“ izvesno nije štivo – ni po visokoumnosti, ni po genijalnim rešenjima, ni po neočekivanim propozicijama, ni po stilu, ni po leporekosti – koje će zbog svoje izuzetnosti, obezbediti zavidno mesto u političkoj istoriji ovog naroda, ali JESTE zbir ideja i obećanja koji je, u ovom času makar, vrlo dobrodošao, budući da šetačima – od Subotice do Gračanice – nudi okvir, zajednički akcioni imenitelj zapravo, za buduća okupljanja i, pritom, od njih, od svakog pojedinačno – ko to želi i hoće – ište potpis, imenom i prezimenom, kao zalog da se ne odustane, da se nastavi do sudnjeg izbornog dana – kada se uslovi za tako nešto steknu – i, možda i važnije, kako dalje i kuda – u tim novim okolnostima, sa novom vlašću – voditi Srbiju.

Važi to za onu stotinu hiljada odvažnih i nepokolebljivih ljudi na prestoničkim ulicama, pa redom za desetine hiljada takvih u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu… u ostalih pedesetak gradova širom domovine, pa tako i do „onih 19“, možebiti, najodvažnijih i najnepokolebljivijih, u Kosovskoj Mitrovici.

Važi to – i đuture i pojedinačno – za one mnogim kamerama usnimljene, crvenim tačkicama izbrojane, u razne teftere upisane, pa tako i otpisane, za one ocinkarene, izogovarane, odvratnom režimskom propagandom, izvređane, omalovažene… Za sve one koji su, ili potpisom, ili makar prisustvom na ulicama četvrtkom, petkom i subotom, podigli obe ruke za ono za šta glavni uzročnik protesta, Aleksandar Vučić imenom i titulom, veli da je „skup neverovatnih gluposti“.

Eeeeee, ono „verovatno“ će ga stići. Kad-tad.

Nažalost, najveći deo naših sudržavljana nema blagog pojma, šta se uistinu dešava na ulicama gneva i nade. Mediji pod „dobrovoljnom“ prinudom režima sva ta okupljanja maksimalno ignorišu. Slikom i slovom. Svako od šetača će vam kazati da se, pored onoga što čuje sa nekog kamiona, razglasa ili megafona, o protestima, informiše u medijima kojih ima koliko i prstiju na šaci jedne ruke.

Pošto je narečenim Sporazumom opozicija, dakle sva 32 (ne)formalna politička subjekta, stala iza i ispred šetača, neka se potrude, akcijama, idejama, novcem konačno, da se organizuju novi vidovi obaveštavanja građana. Naročito onih koji ne izlaze na proteste.

Recimo, ako je Šolak – toliko od Vučića i njegovih čauša spominjani i oblaćeni – uistinu (su)vlasnik nekolikih elektronskih medija i najveće kablovske distribucije, zašto ne bi sačinio reprezentaciju profesionalnih novinara i njihovih ostvarenja i sakupio ih na istom mestu?

Da – evo predloga – na Top kanalu, uz vrhunske serije, domaće i strane, najkvalitetnije filmove, svoje emisije, iz dana u dan, imaju Bećkovićeva, Ivanović, Kesić, Vidojković i Kulačin… Dalje, zašto se u sedam i deset sati uveče ne bi preuzimao „Dnevnik“ od N1 televizije, plus sportske informacije sa Sport kluba? Zanatski vrhunska informativa, kombinovana sa privlačnom zabavom, formula je osuđena na uspeh.

Zašto ljudi koji stoje iza Sporazuma – još jedan predlog –  ne nađu način da se otkupi dodatno štampani tiraž novina Danas i isti podeli protestantima, makar onih dana kada se okupljanja dešavaju?

Ljudi će tako prvo dobiti poklon, uveriti se u kvalitet izveštavanja i potom, svakodnevno, nastaviti da taj dnevnik čitaju i kupuju. Logično?

Zašto Danas u rukama, a visibaba za reverom, ne bi bio znak prepoznavanja i političke identifikacije? Čisto da se zna, ko je (bio) ko. Valjaće za sutra…