Jovana, Slaviša i Sanja – i vrsni članovi produkcijske ekipe „SL medija“ – u fokus svog istraživačkog poriva nanovo su postavili ovdašnje medije i tako – po ko zna koji put – mnogo jače i veće produkcijske kuće, razne televizije, a posebno one sa nacionalnom prohodnošću, naterali da se – ili od srama, što isto ili slično nisu učinili, a mogli su da su smeli, ili od ljubomore i zavisti prema maloj, ali za njih po ostvarenjima, nedostižnoj konkurenciji – pokriju ušima.

Trodelni dokumentarni serijal „Medijski vrisak“ emitovan na televiziji N1, bavi se nemoći pravne države u slučajevima ubistava (Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić), teškog povređivanja udarcima metalnim šipkama (Teofil Pančić), postavljanjem bombi pod prozor stana (Dejan Anastasijević), pokušajem ubistva paljevinom kuće i kompletne imovine (Milan Jovanović), fizičkim atacima (Vladimir Mitrić, Boško Branković, Davor Pašalić, Lidija Valtner…), stravičnim pretnjama i monstruoznim optužbama (Veran Matić, Brankica Stanković, Antonela Riha, Vukašin Obradović, Tamara Skrozza, Dinko Gruhonjić, Nedim Sejdinović…), zastrašivanjem najgore vrste (Slobodan Georgiev, Marija Antić, Dragan Janjić, Nikola Radišić…), obijanjem stana ( Dragana Pećo), praćenjem i prisluškivanjem (Tamara Marković Subota, Maja Živanović, Predrag Blagojević, Dušan Vojvodić, Stevan Dojčinović…) javnim i anonimnim vređanjima, bezdušnim nasrtajima na profesionalni integritet i ljudsko dostojanstvo novinara i medijskih radnika.

Više od četvrt stoleća tako: pet predsednika države se promenilo, devet premijera, tušta i tma ministara pravde, policije i informisanje, a ta teška zlodela, u ogromnoj većini slučajeva, ostaju bez ikakve kazne, a nekmoli, da su okončani sa adekvatnom sudskom presudom.

Autori serijala su pedantno složili taj zlokobni mozaik satiranja jedne profesije kroz primere najrazličitijih zlostavljanja najuspešnijih i najčasnijih pojedinaca u njoj, dopustivši većini ovde već pomenutih novinara, da javno ispričaju svoja stravična iskustva sa zlotvorima i zlostavljačima. Prebolno je to televizijsko štivo, teško za gledanje, ali korisno i vrišteći upozoravajuće.

Dve su efektne rečenice, zapravo, lajtmotiv čitavog serijala: „vladavine prava nema u društvu u kome pravo na život gine od metka upućenog onima koji se bore za slobodu izražavanja. Gde toga nema, čuje se – vrisak!“

Psihijatri i psiholozi će potvrditi da je vrisak izrazito snažan oblik ljudskih emocija. Prouzrokuje ih ogroman strah, neočekivanost, ali je vrisak i svojevrsni pokušaj odbrane od naglih iznenađenja. Ređe predstavlja izliv radosti.

Nevolja je živeti u društvu u kojem mediji – oni najkvalitetniji, najprofesionalniji,

najčasniji – vrište. To je vrlo loš znak i za medije, za novinarski zanat, za društvo

u celini, za najisturenije i najodgovornije predstavnike vlasti, naročito.

Jer vrisak, onaj najsnažniji, u posebnim uslovima, kada naiđe na prepreke, često

se pretvara u eho koji se nekontrolisano i neuhvatljivo širi. Niko ne može

pouzdano da zna na kom će mestu, njegov intenzitet biti najsnažniji. I, gde će – u

čijim „ušima“, možda i sa neočekivanim posledicama – okončati…

Nije dobro kad mediji vrište!