Kan između tišine i vriska: O filmovima Šarlin Buržoa-Take i Kođi Fukade u glavnom i Džejn Šenbrun u programu Izvestan pogled, ostvarenju koje je već izazvao euforiju publike

Sa prvim projekcijama, festival je napokon počeo da diše svojim pravim ritmom.

Pa krenimo.

Čast da otvore festivalski bal pripala je jednoj Francuskinji i jednom Japancu.

U ovogodišnjoj zvaničnoj selekciji festivala, među autorkama koje nastavljaju tradiciju francuskog intimističkog filma, ali joj daju savremen ritam i senzibilitet, izdvaja se Šarlin Buržoa-Take — rediteljka čiji rad odiše lakoćom, ali nikada površnošću.

Širu pažnju privukla je filmom „Les Amours d’Anaïs“, naizgled lepršavom pričom o mladoj ženi u emotivnom i egzistencijalnom kretanju.

Iza te lakoće krije se vrlo precizna režija: ritam koji prati unutrašnje stanje junakinje, dijalozi koji deluju spontano, a zapravo su pažljivo konstruisani, i lik koji odbija da bude sveden na jednostavne kategorije.

Buržoa-Take pripada generaciji autorki koje ne “objašnjavaju” svoje junakinje — već ih prate i otkrivaju kroz njihove promene.

Portret žene na životnoj raskrsnici

Na ovogodišnjem festivalu predstavlja film „Život jedne žene“ (La Vie d’une femme), zrelije i emocionalno kompleksnije ostvarenje od svog debitantskog hita.

U centru priče je Gabrijel (Léa Drucker), pedesetpetogodišnja hirurškinja i načelnica bolničkog odeljenja, žena koja deluje kao da svoj život drži pod potpunom kontrolom.

Između operacionih sala, porodičnih obaveza i brige o majci oboleloj od Alchajmera, ona funkcioniše gotovo bez zastoja, ne ostavljajući prostor za slabost.

Ali u njen život ulazi Frida (Mélanie Thierry), spisateljica koja dolazi u bolnicu da bi prikupila građu za svoj budući roman.

Ono što počinje kao profesionalni interes postepeno prerasta u intimnu bliskost koja remeti ustaljeni poredak.

Film tako postaje priča o ženi koja prvi put posle dugo vremena dopušta mogućnost izlaska iz strogo organizovanog života — u prostor neizvesnosti, želje i emotivnog rizika.

Najveća vrednost filma leži u izgradnji lika Gabrijel.

„La Vie d’une femme“ nije drama velikih obrta, već pažljivo oblikovan portret žene srednjih godina koja pokušava da razume šta ostaje kada profesionalni uspeh više nije dovoljan.

Buržoa-Take je ne prikazuje ni kao žrtvu ni kao heroinu savremenog života.

Ona je inteligentna, ponekad oštra i emotivno zatvorena žena koja odbija klišee o “ženskom ispunjenju”, ali istovremeno nosi duboku usamljenost.

U tom smislu, film suptilno otvara i pitanje položaja žena u pedesetim godinama — generacije koja je često potisnuta u zonu nevidljivosti, kao da su želja, promena i preispitivanje rezervisani za mladost.

Buržoa-Take tome suprotstavlja junakinju koja nije “završena”, već i dalje otvorena za preokret, emotivnu nesigurnost i novu mogućnost života.

Film je režiran profesionalno.

Kamera Noe Baša u početku prati ubrzani ritam Gabrijelinog svakodnevnog života, da bi se kasnije smirila, u skladu sa njenim unutrašnjim pomeranjem.

Montaža i zvuk održavaju osećaj stalnog kretanja između kontrole i emotivnog raslojavanja, dok pojedine scene između Lije Druker i Melani Tjeri nose izraženu unutrašnju tenziju.

A upravo je Lija Druker ono što filmu daje posebnu težinu.

Njena interpretacija je izuzetna.

Impresivna!

Briljantna!

Istovremeno stroga i ranjiva, racionalna i emotivno krhka, ona igra ženu koja je naučila da bude oslonac svima — osim samoj sebi.

Zato svako njeno popuštanje kontrole deluje istinito, precizno i upečatljivo.

U selekciji ovogodišnjeg Kana, obeleženoj velikim političkim temama i snažnim autorskim gestovima, „Život jedne žene“ deluje tiše od većine filmova.

Ali upravo u toj suzdržanosti nalazi se njegova snaga.

Dok drugi filmovi pokušavaju da objasne svet, Buržoa-Take ga posmatra — bez potrebe za spektaklom.

I upravo zato film ostavlja snažan utisak: ne zbog obrta ili dramatičnih situacija, već zbog izuzetno uverljivog i iskrenog portreta žene na životnoj raskrsnici.

Buržoa-Take ne romantizuje njenu krizu, niti od nje pravi simbol.

Ona joj dopušta da bude kontradiktorna, ranjiva, ponekad sebična, ponekad nežna, no iznad svega iskrena.

A upravo u toj ogoljenoj ljudskosti, „Život jedne žene“ pronalazi svoju pravu snagu.

Ritam koji nastaje iz neizgovorenog

Postoje autori koji govore o odnosima, i oni koji pokazuju koliko su ti odnosi krhki čak i kada deluju stabilno.

Japanski sineasta Kōji Fukada pripada ovoj drugoj liniji — reditelj čiji filmovi deluju mirno i nenametljivo, ali ispod površine nose stalnu napetost.

Njegovi filmovi polaze od svakodnevice: porodice, doma, rutine.

Ali već u „Harmonium“ postaje jasno da se ispod mirne površine krije tenzija koja ne traži povod, već trenutak da izbije.

U „Love Life“ prošlost se vraća tiho, menjajući odnose bez direktnih sukoba.

Fukada gradi filmove kroz uzdržanost.

Emocije se ne izgovaraju direktno — one ostaju između likova, u pauzama i pogledima.

Upravo u toj tišini nastaje njihova snaga.

U „Nekoliko dana u Nagiju“, svom poslednjem delu, Fukada ponovo polazi od jednostavne situacije, ali je pretvara u preciznu studiju odnosa u kojoj se ispod mirne površine oseća potisnuto i nerazrešeno.

U njegovom svetu, ono što nije izgovoreno često ima veću težinu od onoga što jeste — i upravo u toj zoni između rečenica film pronalazi svoj ritam.

„Nekoliko dana u Nagiju“ je suptilna studija o umetnosti, prijateljstvu i životu u ruralnom Japanu.

U centru priče su dve žene — vajarka Joriko (Takako Macu) i arhitektkinja Juri (Šizuka Išibaši), nekada povezane porodičnim odnosom, koje se ponovo susreću u zabačenom mestu Nagi, gde jedna pozira drugoj za skulpturu.

Iz tog susreta razvija se tiha priča o približavanju, ali i o udaljenosti koja nikada nije nestala.

Fukada režira smireno i precizno, bez naglašavanja efekta.

Film se oslanja na tišinu, ritam svakodnevice i posmatranje likova.

Tome doprinose i vrhunski izvedene uloge — posebno Takako Macu i Šizuke Išibaši — čija suzdržanost, prirodnost i međusobna hemija nose emocionalnu težinu filma.

Ruralni pejzaž Nagija, sa šumama, poljima i neobično modernim Muzejom savremene umetnosti, nije samo pozadina već aktivni prostor u kojem se sudaraju tradicija i savremenost, izolacija i potreba za povezivanjem.

Fukada posebno sugestivno prikazuje spor ritam tog sveta i osećaj izdvojenosti koji ga određuje, ali film pritom nikada ne izjednačava samoću sa usamljenošću.

Kako u jednom trenutku kaže Joriko: „Mogu biti sama, ali nisam izolovana.“

Upravo u toj rečenici sadržana je tiha filozofija čitavog filma.

Posebnu snagu filmu daje način na koji prikazuje umetnički proces: stvaranje nastaje iz razgovora, prisustva i poverenja između umetnika, modela i materijala.

Umetnost se ovde ne stvara iz distance, već iz zajedničkog vremena.

Istovremeno, film nenametljivo dotiče i teme identiteta i pripadanja, uključujući suptilno prisutnu LGBTQ+ dimenziju, bez potrebe za naglašavanjem ili dramatizacijom.

Fukada ne insistira na konfliktu, već na nijansama.

U tom smislu, „Nekoliko dana u Nagiju“ je film o sporoj transformaciji: o prijateljstvu koje se ne definiše odmah, o umetnosti koja nastaje iz zajedničkog trajanja i o prostoru koji ljude istovremeno oblikuje i otkriva.

U njegovom središtu ostaje jednostavna ideja da se razumevanje ne događa naglo, već kroz vreme, pažnju i — spoznaju.

Delirijum od slešera i nostalgije

A sada i o prvim ovacijama.

Dok veliki deo ovogodišnjeg Kana igra na sigurno — kroz ozbiljne drame, istorijske teme i prepoznatljive autorske poetike — jedan film iz programa Izvestan pogled uspeo je da izazove ono što festival možda najviše voli: kolektivnu euforiju publike.

„Teenage Sex and Death at Camp Miasma“, novi film Džejn Šenbrun, već nakon prve projekcije proglašen je jednim od najluđih i najuzbudljivijih ponoćnih iskustava ovogodišnjeg festivala.

I nije teško razumeti zašto.

Šenbrun, autorka hvaljenog filma „I Saw the TV Glow“, ovoga puta ulazi direktno u prostor slešer horora osamdesetih — filmova poput „Noći veštica“, „Petka 13.“ i „Strave u Ulici brestova“ — ali ih ne koristi samo kao nostalgičnu referencu, već kao materijal za potpuno novo, kvir i izrazito lično preispitivanje identiteta, seksualnosti i same prirode straha.

Već sam naslov filma zvuči kao manifest: „Teenage Sex and Death at Camp Miasma“.

U njemu su sadržani i ironija i nostalgija i preterivanje koje film sa velikim zadovoljstvom prihvata.

Šenbrun gradi priču oko izmišljene horor franšize iz osamdesetih, čiji je maskirani ubica „Little Death“ nekada bio popkulturna senzacija, da bi decenijama kasnije mlada nebinarna rediteljka Kris (Hana Ajnbinder) dobila zadatak da snimi njen reboot.

Međutim, film vrlo brzo prestaje da bude samo igra sa žanrovskim kodovima.

Kada Kris upozna bivšu zvezdu originalnog serijala Bili Presli (Gilian Anderson), povučenu glumicu koja živi na napuštenom kampu gde je nekada sniman film, granice između filma, sećanja, fantazije i potisnute želje počinju da se raspadaju.

Ono što Šenbrun radi izuzetno vešto jeste način na koji horor koristi kao prostor lične transformacije.

Njeni likovi nisu samo žrtve ili „final girls“ iz klasičnih slešera, već ljudi koji pokušavaju da razumeju sopstveni identitet kroz slike i mitologiju popularne kulture koja ih je oblikovala.

Film otvoreno razgovara sa tradicijom horora osamdesetih, ali istovremeno pokušava da je preuzme iz dominantno muške perspektive i pretvori u nešto intimnije, ranjivije i politički savremenije.

Vizuelno, „Teenage Sex and Death at Camp Miasma“ deluje kao psihodelični sudar VHS nostalgije, linčovske noćne more i pop estetike.

Krv, neon, groteska i humor stalno se prepliću sa osećajem melanholije i emocionalne dezorijentacije.

U tom haosu, Šenbrun uspeva da pronađe nešto neočekivano — gotovo romantičnu priču o strahu od sopstvene želje i potrebi da se konačno prihvati ono što je godinama bilo potiskivano.

Veliki deo snage filma počiva i na glumačkom duelu Hane Ajnbinder i Gilian Anderson.

Anderson očigledno uživa u ulozi misteriozne bivše horor ikone, igrajući između zavodljivosti, ironije i gotovo vampirske teatralnosti, dok Ajnbinder nosi film kombinacijom nesigurnosti, cinizma i emocionalne ranjivosti.

Možda „Teenage Sex and Death at Camp Miasma“ nije film koji će podjednako osvojiti svakoga — njegova namerna ekscentričnost i žanrovska prenaglašenost sigurno će neke odbiti.

Ali upravo u toj preteranosti leži njegova energija.

Šenbrun ne pokušava da napravi „ugledni“ festivalski film.

Naprotiv, ona gradi delirijum od pop kulture, horora, seksualne konfuzije i filmske nostalgije — i pretvara ga u jedno od najoriginalnijih i najživljih iskustava ovogodišnjeg Kana.

Bar za sada!