79. Kan: Film kao poslednje mesto otpora u svetu u rasulu

U takvom istorijskom i moralnom ambijentu, Filmski festival u Kanu i ove godine pokušava da opravda svoju staru, gotovo utopijsku misiju: da bude mesto susreta, razmene i dijaloga, azil za autorski film i slobodnu misao.

Na nedavno održanoj konferenciji za štampu, umetnički direktor Tjeri Fremo i predsednica festivala Iris Knobloh istakli su da je ovogodišnja selekcija rezultat pravog filmskog maratona – više od 2.500 pregledanih filmova – i da je jedini kriterijum koji je zaista važio bio kvalitet. Bez kompromisa. Bez kalkulacija. Bez ustupaka.

Možda upravo zato ovogodišnja, 79. edicija Kana deluje kao svojevrsni presedan. Ako bismo hteli da budemo duhoviti – ili ironični – mogli bismo reći da je Kan ove godine preteča neke nove Evrope: one koja pokušava da se emancipuje od američkog kulturnog modela. Jer ono što prvo upada u oči jeste gotovo demonstrativno odsustvo Holivuda. Nema spektakala, nema velikih studija, nema „sigurnih“ filmova. Fokus je vraćen onome što je nekada činilo suštinu festivala: autorskom filmu i snažnim, prepoznatljivim poetikama. I možda baš zbog toga, prvi put posle dugo vremena, Kan izgleda kao festival bez iluzija.

Selektori su, svesno ili ne, napravili rez. U zvaničnoj konkurenciji primetan je manji broj „dežurnih“ velikih imena i festivalskih veterana, a znatno veći prostor dat je autorima različitih geografskih, kulturnih i estetskih senzibiliteta. Filmovi dolaze iz svih krajeva sveta – od Latinske Amerike, preko Bliskog istoka, do Azije i Afrike – čineći ovu selekciju možda najraznovrsnijom u poslednjoj deceniji.

U tom smislu, ovogodišnji Kan nije samo festival filmova, već mapa sveta u rasulu. Tematski dominiraju priče o identitetu, raseljenosti, nasilju, klasnim podelama i intimnim krizama pojedinca suočenog sa sistemom koji ga melje. Porodica kao mikrokozmos društva, telo kao političko polje, sećanje kao poslednja linija odbrane – sve su to motivi koji se ponavljaju kroz selekciju.

Legendarni španski sineasta Pedro Almodovar u svom novom pohodu na Zlatnu palmu dolazi sa filmom Amarga Navidad, autofikcionalnom pričom o rediteljki koja pokušava da pobegne od tuge brišući granice između stvarnosti i fikcije – temi koja ga opseda decenijama, ali koja sada dobija novu, ličniju dimenziju.

Veliki iranski reditelj Asgar Farhadi u Paralelnim pričama, svom prvom filmu na francuskom jeziku, smeštenom u Parizu i sa izuzetnim ansamblom francuskih glumica – Izabel Iper, Katrin Denev i Virdžini Efira – ponovo secira moralne pukotine društva kroz priču o spisateljici koja posmatra tuđe živote, gotovo u duhu Kješlovskog.

Jedan od najintrigantnijih projekata je novi film velikog poljskog reditelja Pavela Pavlikovskog – Otadžbina, istorijsko putovanje Tomasa Mana i njegove ćerke kroz razorenu posleratnu Nemačku, koje otvara pitanja krivice, identiteta i podeljene Evrope.

Briljantni rumunski autor Kristijan Munđiju u filmu Fjord izmešta svoju analizu društva u Norvešku, gde kroz sudar dve evropske kulture razotkriva pukotine ispod površine prividnog blagostanja.

Sjajni ruski reditelj Andrej Zvjagincev, u egzilu u Francuskoj, u filmu Minotaur nastavlja svoju prepoznatljivu, sumornu analizu raspada porodice i mehanizama moći – ovog puta kroz figuru uspešnog biznismena čiji privatni život tone.

Istorija, posebno Drugi svetski rat i njegove senke, snažno prožima selekciju: ugledni mađarski reditelj Laslo Nemeš u Mulen vraća se okupiranoj Francuskoj, dok francuski autor Emanuel Mar u delu Naše spasenje ulazi u birokratiju višijevskog režima. Mladi belgijski reditelj Lukas Dont u Kukavici ide još dalje u prošlost – u rovove Prvog svetskog rata.

Ako postoji jedan jasan zaključak, onda je to da Azija više nije „drugi glas“, već centralna. Od intime do apokalipse, od tišine do žanrovskog ekscesa – Azija ove godine definiše ton festivala.

Veliki japanski autor Hirokazu Koreeda u Sheep in the Box pravi radikalan iskorak: priču o paru koji odgaja humanoida kao dete. Veštačka inteligencija ovde postaje produžetak njegove večite teme – porodice.

Rjusuke Hamaguči u Soudain, svom prvom filmu na francuskom jeziku, spaja dve žene kroz susret koji menja njihove živote – diskretan, ali duboko emotivan narativ. Kodži Fukada u Nagi Notes gradi tihu priču o odnosu tri žene u ruralnom Japanu, dok Na Hong-džin u Hope donosi nešto sasvim drugačije – film o zombijima koji, kako se najavljuje, neprestano menja žanrovski kod.

Pet autorki u konkurenciji čine jedan od najzanimljivijih slojeva selekcije.

Šarlin Buržoa-Take (La vie d’une femme) donosi intiman i bolan portret žene suočene sa bolešću majke. Žan Heri (Garance) prati osam godina života, profesionalnog i emotivnog sazrevanja jedne glumice. Lea Misius (Histoires de la nuit) uvodi nas u naizgled mirno selo u kojem se, u atmosferi teskobe i iščekivanja, oseća pretnja. Marija Kreicer (Gentle Monster) secira porodične odnose kroz priču o umetnici suočenoj sa istinom o partneru. Valeska Grizebah (Das geträumte Abenteuer) ostaje verna minimalističkom, realističkom pristupu – na granicama Evrope, ali i identiteta.

Zanimljivo je da ove godine nema italijanskih i britanskih autora u zvaničnoj konkurenciji, dok je američko prisustvo svedeno na minimum – Ajra Saks sa filmom The Man I Love, pričom o epidemiji AIDS-a u umetničkom miljeu osamdesetih. Ipak, ovih dana mu je stiglo pojačanje, jer je u zvaničnu selekciju naknadno uvršten i Džejms Grej, sa krimi-dramom Paper Tiger.

Ali odsustvo industrije ne znači i odsustvo glamura. Naprotiv. Crvenim tepihom će proći gomila zvezda – od Skarlet Johanson, Džona Travolte, Džulijen Mur, Izabel Iper, Katrin Denev, Lee Sejdu, Havijera Bardema, Pola Meskala… da pomenemo samo neke. Što se toga tiče – Kan će sigurno ostati Kan!

Ako glavna konkurencija deluje strogo, propratne selekcije obećavaju eksploziju. Eksperiment, žanr, rizik – sve ono što Kan čini živim.

U okviru smotre Izvestan pogled – Un Certain Regard – ističe se Džejn Šoenbrun sa provokativnim filmom Teenage Sex and Death at Camp Miasma, dok u ponoćnim projekcijama Kventin Dipje donosi priču iz svog apsurdnog sveta. Van konkurencije, Nikolas Vinding Refn garantuje šok (Her Private Hell), a Antonin Bodri ulazi u istoriju sa filmom o De Golu.

Na čelu ovogodišnjeg žirija nalazi se veliki južnokorejski autor Park Čan-vuk, što dodatno potvrđuje snažan zaokret festivala ka globalnom filmu i estetskoj heterogenosti. Uz njega, u žiriju su i Demi Mur, harizmatična holivudska zvezda koja decenijama oblikuje popularnu kinematografiju; Stelan Skarsgard, veliki evropski glumac impresivne karijere između autorskog i komercijalnog filma; Kloi Džao, oskarovka prepoznatljivog, intimističkog filmskog rukopisa; Laura Vandel, suptilna autorka snažnog socijalnog senzibiliteta; Dijego Sespedes, jedan od najzanimljivijih glasova nove latinoameričke kinematografije; Isak de Bankole, zvezda kinematografije Obale Slonovače i glumac bogate međunarodne karijere, kao i Pol Laverti, angažovani scenarista i dugogodišnji saradnik Kena Louča.

Počasne Zlatne palme biće uručene ikonama sedme umetnosti – Piteru Džeksonu i Barbari Strejsend.

Festival će svečano otvoriti komedija La Vénus électrique reditelja Pjera Salvadorija – naizgled lagan i razigran izbor. Ali, uprkos tom vedrom početku, jasno je da se ovogodišnji Kan, i bez eksplicitnog pominjanja Gaze, Ukrajine ili Irana, duboko bavi stvarnošću u rasulu – planetom na ivici, prostorom koji sve očiglednije gubi kompas.

I možda je baš zato ova selekcija, lišena spektakla i površnog sjaja, jedna od najznačajnijih poslednjih godina. Jer ne nudi beg od stvarnosti – već njeno neumoljivo suočavanje.

A odgovor na pitanje koje visi nad celim festivalom – kakva je budućnost filma u svetu koji klizi ka nestabilnosti – ostaje otvoren. Ali upravo u toj otvorenosti možda i leži njegova poslednja snaga.

Borjanka Milatović specijalno za „Danas“ iz Kana