Koreanski poeta sedme umetnosti: O predsedniku ovogodišnjeg kanskog žirija Park Čan Vuku

Ove godine, Park Čan Vuk kao predsednik žirija 79-og Kanskog filmskog festivala dolazi na Kroazetu ne samo kao jedan od najvažnijih savremenih autora svetske kinematografije, već i kao reditelj koji je redefinisao način na koji popularni žanr može da se spoji sa autorskim filmom.

Njegovi filmovi funkcionišu i kao napeti trileri ili melodrame koje publika gleda bez daha, ali i kao slojevita, vizuelno fascinantna autorska dela.

Koreanski sineasta nikada nije pravio „male“ filmove.

Čak i kada su intimni, njegovi filmovi su raskošni, gotovo operetski – prepuni vizuelnih ideja, moralnih dilema i likova koji idu do kraja svojih opsesija.

U njegovim delima osveta nikada nije samo osveta.

Ona je ritual.

Koreografija.

Ponekad čak i – oblik nežnosti.

Njegovi junaci ne traže pravdu; oni traže smisao u svetu u kojem su granice između krivice i nevinosti odavno izbrisane.

Rođen 1963. u Seulu, Park nije ušao u svet filma kroz industriju, već kroz ideju.

Studirao je filozofiju, neumorno čitao, analizirao i opsesivno gledao filmove – ne kao puku zabavu, već kao prostor za traganje za sistemom mišljenja.

Kasnije je govorio da je film za njega bio način razmišljanja, produžetak filozofije drugim sredstvima.

Nije zato slučajno što njegovi filmovi i danas deluju kao svojevrsni moralni eksperimenti: šta se događa kada čovek pređe granicu – i da li je povratak uopšte moguć?

Njegov put do uspeha nije bio ni brz ni glamurozan.

Prva dva filma iz devedesetih prošla su gotovo nezapaženo.

Ni publika, a ni industrija nisu još znali šta da rade sa autorom koji spaja žanr i metafiziku.

Park je kasnije duhovito govorio da je u to vreme bio poznat samo po tome što njegovi filmovi nisu doneli ni paru.

A onda, početkom dvehiljaditih, dolazi eksplozija.

Sa filmom „Oldboy“, za koji je 2004. osvojio Gran Pri u Kanu, Park ne samo da stiče svetsku slavu – on menja način na koji gledamo nasilje na filmu.

Priča o čoveku zatvorenom petnaest godina bez objašnjenja pretvara se u hipnotički niz slika, koje su podjednako lepe koliko i uznemirujuće.

Čuvena scena borbe u hodniku izgleda kao balet iscrpljenosti i besa; trenutak kada junak jede živu hobotnicu deluje kao ritual poniženja i opstanka.

To nije šok radi šoka – to je estetika koja tera gledaoce da se zapitaju zašto ne mogu da skrenu pogled.

„Trilogija osvete“, koju pored „Oldboy“ čine i „Sympathy for Mr. Vengeance“ i „Lady Vengeance“, postaje temelj njegovog autorskog mita.

U tim filmovima osveta nikada ne donosi olakšanje – ona samo produbljuje prazninu.

Ipak, Park je snima sa takvom vizuelnom elegancijom, da gledalac ostaje razapet između gađenja i divljenja.

Upravo tu leži možda njegova najveća snaga – sposobnost da spoji naizgled nespojivo.

Njegovi kadrovi su precizni, simetrični, gotovo barokni, dok su priče koje uokviruju haotične i moralno neuhvatljive.

Iz tog sudara nastaje nešto retko – film koji istovremeno zavodi i uznemirava.

Ipak, Park nije tek stilista: ispod pažljivo oblikovane forme uporno se vraća istim temama – osveti, krivici, zabranjenoj želji i moralnoj ambivalentnosti.

„Savršeno dobri ljudi nisu zanimljivi“, rekao je jednom. „Film počinje tamo gde ljudi pogreše.“

Ta fascinacija moralnom sivom zonom dovela je i do jednog od njegovih najlepših filmova – „The Handmaiden“ (2016), inspirisanog viktorijanskim romanom „Fingersmith“, sa kojim dostiže novu vrstu zrelosti.

Umesto otvorenog nasilja, ovde dominiraju manipulacija, želja i moć pogleda.

Film je erotski triler, ali i sofisticirana igra perspektiva, u kojoj svaka istina ima svoju skrivenu verziju.

Vizuelno raskošan, gotovo opojan, on pokazuje Parka kao autora koji više ne mora da šokira – dovoljno je da sugestivno vodi gledaoca kroz lavirint laži.

Film je postao globalni hit i još jednom pokazao Parkovu retku sposobnost da spoji elegantnu režiju, napetu žanrovsku strukturu i subverzivnu erotiku.

Slično važi i za „Decision to Leave“, možda njegov najtiši film.

U njemu nema eksplozivne osvete, ali ima nečeg podjednako opasnog: ljubavi koja razara logiku.

Detektiv koji se zaljubljuje u osumnjičenu ženu postaje zarobljenik sopstvene percepcije – i upravo tu Park pokazuje koliko ga zanimaju pukotine u ljudskoj racionalnosti.

Za razliku od energije njegovih filmova, Park privatno deluje gotovo povučeno.

Kolege ga opisuju kao tihog, smirenog čoveka, sa veoma osobitim smislom za humor.

Na setu retko podiže glas.

Umesto toga, sve planira unapred do najsitnijeg detalja.

Njegovi storyboardovi su toliko detaljni da više liče na strip nego na radni materijal.

Kao da sav haos njegovih filmova mora biti unapred ukroćen – da bi na ekranu mogao da eksplodira.

Jedan saradnik je jednom rekao da Park snima filmove kao što dirigent vodi orkestar: svaki pokret kamere, svaki gest glumca i svaki zvuk imaju svoje mesto u preciznoj partituri.

Na pitanje jednog kolege – zašto je toliko opsednut pokretima kamere.

Park je odgovorio: „Ako kamera ne pleše, publika će zaspati.“

Njegov kratki izlet u Holivud sa filmom „Stoker“ pokazao je da može da funkcioniše i unutar američkog sistema, ali nikada nije izgubio vezu sa korejskom kinematografijom.

On pripada generaciji autora koja je, zajedno sa imenima poput Bong Džon Hua, pomerila centar svetskog filma – dokazavši da najuzbudljivije priče danas često dolaze sa margine, a ne iz centra.

Parkov najnoviji film „No Other Choice“ pretvara priču o gubitku posla u mračnu, ironičnu parabolu o savremenom društvu.

U središtu je čovek koji, posle decenija lojalnosti kompaniji, iznenada postaje višak u sistemu koji priznaje samo logiku efikasnosti i profita.

Iz tog, naizgled banalnog, zapleta Park razvija grotesknu satiru o svetu prekarnih poslova i neprestane konkurencije, gde je egzistencija svedena na borbu za opstanak.

Njegov prepoznatljiv spoj crnog humora, stilizovanog nasilja i hladne ironije razotkriva brutalnost neoliberalnog poretka.

Ispod te provokativne forme krije se gorka dijagnoza vremena u kojem se dostojanstvo pojedinca lako briše, a sigurnost rada postaje gotovo nedostižna iluzija.

Park Čan Vuk često govori o krizi bioskopa u eri striminga, ali nije pesimista.

Veruje da film kao umetnost ima sposobnost da se stalno menja.

Možda je baš zato njegov izbor za predsednika žirija u Kanu simboličan.

Park predstavlja generaciju autora koja je izvan zapadnog sveta redefinisala savremenu kinematografiju.

A on je nesumnjivo jedan od njenih najoriginalnijih glasova: reditelj koji može da snimi scenu nasilja kao balet, ljubavnu priču kao triler i moralnu dilemu kao vizuelni spektakl.