Bez remek-dela, ali sa mnogo velikih filmova: O dobitnicima Zlatnih palmi, među kojima je i jedna „ponovljena“

Za ovogodišnji Kan teško se može reći da je bio veliki, u onom antologijskom smislu, ali je nesumnjivo bio veoma dobar, ozbiljan, inspirativan i intelektualno izuzetno podsticajan.

Sedamdeset devetu ediciju nije obeležilo jedno dominantno remek-delo oko kojeg bi se uspostavio konsenzus, već izuzetno raznovrsna i kvalitetna selekcija.

Umesto jednog apsolutnog favorita, festival je ponudio veliki broj filmova koji su izazivali snažne reakcije, podele i rasprave.

Gotovo svako je imao svog kandidata za Zlatnu palmu, a retko kada je festivalska štampa delovala ovako razjedinjeno — isti filmovi izazivali su istovremeno ovacije i gotovo potpuno odbacivanje.

Zanimljivo je da odsustvo Holivuda i velikih američkih studija iz glavne selekcije nije umanjilo ni kvalitet ni značaj festivala.

Naprotiv.

Kan je ove godine delovao fokusiranije na samu umetnost filma.

Nije bilo velikih američkih spektakala koji bi dominirali programom, ali su zato američke i svetske zvezde bile prisutne gotovo svuda – na crvenom tepihu, gala događajima, intervjuima i promocijama – pa je često izgledalo kao da su upravo oni glavni protagonisti festivala.

Taj paradoks Kana ostaje nepromenjen: čak i kada Holivuda nema na platnu, njegova senka i dalje lebdi nad Kroazetom.

A šta nam je ovogodišnji festival govorio?

Pre svega, da živimo u vremenu dubokih političkih, društvenih i intimnih lomova.

Filmski autori bavili su se istorijom, kolektivnim traumama, porodičnim odnosima, emocionalnim nasiljem, usamljenošću, seksualnim identitetom i nemogućnošću istinske bliskosti.

Istorija i politika bile su među dominantnim temama.

Andrej Zvjagincev je u „Minotauru“ napravio moćnu i uznemirujuću metaforu savremene Rusije, kolektivnog poricanja i moralnog raspada društva.

Kristijan Munđiu je u „Fjordu“, pored političkog i religijskog konteksta, oblikovao priču o porodici čija se uverenja i način života postepeno sudaraju sa pravilima i vrednostima novog sveta, dok je Pavel Pavlikovski u „Otadžbini“ ponudio melanholičnu refleksiju o posleratnoj Evropi i povratku Tomasa Mana u razorenu Nemačku.

Laslo Nemeš se sa filmom „Mulen“ ponovo vratio istoriji kao prostoru moralne tame i ljudskog poniženja.

Mnogi autori okrenuli su se i porodici kao mestu trauma, ćutanja i emotivnih lomova.

Rodrigo Sorogojen je u film „Voljeno biće“ brutalno precizno secirao emocionalno nasilje i manipulaciju unutar sveta filma i intimnih odnosa, dok je Mari Krojcer u „Nežno čudovište“ otvorila priču o skrivenim identitetima, lažima i dvostrukim životima iza fasade građanske normalnosti.

Hamaguči je u „Iznenada“, verovatno najpričljivijem filmu ovogodišnjeg Kana, kroz beskrajne razgovore i naizgled obične susrete izgradio mudru, suptilnu i duboko humanu priču o starosti, usamljenosti i ljudskoj potrebi za bliskošću.

Ašgar Farhadi je u „Paralelnim pričama“ još jednom govorio o krhkosti međuljudskih odnosa, moralnim dilemama i tankoj granici između istine, manipulacije i samoobmane.

Posebno mesto u ovogodišnjoj selekciji zauzimale su teme zabranjenih, skrivenih i neostvarenih ljubavi, naročito unutar LGBT zajednice.

Ira Saks je u filmu „Čovek koga volim“ doneo nežnu, melanholičnu priču o ljubavi koja opstaje uprkos vremenu, ćutanju i društvenim ograničenjima.

Luka Dont je u „Kukavici“ svoju krhku i bolnu ljubavnu priču smestio u rovove Prvog svetskog rata, još jednom pokazujući izuzetnu senzibilnost za likove koji pokušavaju da pronađu prostor za emociju u svetu nasilja i istorijskog rasapa.

Možda politički i istorijski najznačajniji film na ovu temu bio je „Crna kugla“, španskog tandema Havijera Kalva i Havijera Ambrosija, koji kroz lik Federika Garsije Lorke i istoriju represije nad LGBT zajednicom u Španiji gradi snažnu priču o strahu, ćutanju i potrebi za slobodom.

Pored toga, festival je bio prepun filmova koji su se bavili pitanjima vaspitanja, odrastanja, autoriteta, usamljenosti, depresije i alkoholizma.

Korejski autor Na Hong-džin doneo je sa filmom „Hope“ jedno od najsmelijih, najluđih i najotkačenijih ostvarenja festivala — divlju, nepredvidivu filmsku halucinaciju, koja briše granice između horora, trilera, groteske i crne komedije.

Kore-eda je u „Ovci u kutiji“ pokušao da kroz elemente naučne fantastike progovori o ljudskoj izolaciji i emotivnoj praznini savremenog društva, dok je Valeska Grizebah u „Sanjanoj avanturi“, koja je prikazana poslednjeg dana festivala, ponudila jedno od najdiskretnijih i najpoetičnijih ostvarenja selekcije.

Treba pomenuti i da su mnogi veliki autori ove godine izazvali izuzetno podeljene reakcije.

Tu pre svega mislim na Almodovara, Farhadija i Kore edu koji su imali svoje strastvene branioce, ali i ozbiljne osporavatelje.

Upravo zbog toga je ovogodišnji Kan delovao življe, nepredvidljivije i polemičnije nego prethodnih godina.

I tako dolazimo i do nagrada.

I do žirija.

Kristijan Munđiu, sa filmom „Fjord“, osvojio je Zlatnu palmu, dok je Velika nagrada žirija pripala Andreju Zvjagincevu za „Minotaura“.

Nagradu za režiju podelili su Havijer Kalvo i Havijer Ambrosi za „Crnu loptu“ i Pavel Pavlikovski za „Otadžbinu“.

Najboljim glumcima proglašeni su Emanuel Makija i Valanten Kampanj za „Kukavicu“, dok su nagradu za najbolju glumicu podelile Virdžini Efira i Tao Okamoto za „Iznenada“.

Emanuel Mar dobio je nagradu za scenario za film „Čovek svog vremena“ ( ili „Veliki spas“), a Nagradu žirija osvojila je Valeska Grizebah za „Sanjanu avanturu“.

Ovakve odluke žirija na čelu sa Park Čan-vukom nameće više pitanja – da li je, u želji da oda priznanje što većem broju dela i da nikoga važnog ne izostavi, izgubio smelost i hrabrost da napravi jasan rez.

Jer nikada u novijoj istoriji Kana nije bilo toliko ex aequo nagrada — duplih priznanja za režiju, mušku i žensku interpretaciju.

Naravno, takva raspodela laureata donekle je oslabila utisak njihove težine i ekskluzivnosti.

Ksavije Dolan se tokom ceremonije čak našalio da bi, posle svega, možda mogli da dodele i dve Zlatne palme.

Ipak, teško je reći da nagrade nisu otišle u prave ruke.

Po meni, raspodela među laureatima mogla je biti drugačija, ali su najvažniji filmovi ovogodišnjeg Kana ipak bili nagrađeni.

Pred vama je, sasvim sigurno, jedna velika filmska godina.

A ono što je možda i najlepše kod ovog festivala jeste činjenica da su bez nagrada ostali brojni filmovi koji će vas podjednako, a možda i više, uzbuditi i pratiti dugo nakon projekcije.

I šta reći na kraju?

U Kanu su, kao i uvek, prolazile zvezde, limuzine, nestvarne večernje toalete i sav onaj glamur jednog sveta koji traje svega nekoliko dana.

A ono što zaista ostaje jesu filmovi, slike koje nas progone, emocije koje nas menjaju i razgovori koji nas podsećaju da umetnost, uprkos svemu, još uvek ima moć da osvetli i oplemeni ljudsku dušu.

Što se mene lično tiče, među svim projekcijama, razgovorima i susretima, najdraži trenutak ovogodišnjeg Kana bio je susret sa književnicom Ani Erno, čije je delo poslužilo kao inspiracija za film „Priča jedne devojke“ Džudit Godres, prikazanog u selekciji Izvestan pogled.

Bio je to jedan od najlepših i najinspirativnijih trenutaka ovog Kana — tih, skroman i potpuno lišen festivalske pompe.

Eto, nadam se da sam uspela da vam prenesem makar deo atmosfere sa 79-e kanske fešte i upoznam vas sa filmovima koji su ga obeležili.

Do sledećeg festivala — uživajte u susretima sa filmom.

Završnica u znaku politike

Iako su se tokom festivala političkim temama uglavnom bavili pojedini autori van zvaničnih ceremonija — među njima Havijer Bardem i Pedro Almodovar, govoreći o Gazi, ratovima i političkoj klimi Trampove Amerike i današnje Evrope — završno veče pretvorilo se gotovo u niz političkih poruka sa scene.

Andrej Zvjagincev pozvao je Vladimira Putina da zaustavi „masakr“ u Ukrajini, Kristijan Munđiu govorio je o svetu koji „nije najbolji za našu decu“, Ksavier Dolan pomenuo je Gazu i citirao Mahmuda Derviša, dok je Nadin Labaki govorila o Libanu koji prolazi kroz „razarajući rat“.

Tilda Svinton je, takođe, u svom obraćanju istakla potrebu za otporom i solidarnosti u vremenu globalnih kriza.

Snažan govor održala je i ruandska rediteljka Mari-Klementin Dusabejambo, koja je primajući Kameru d’or, podsetila na žene koje su bile žrtve genocida u Ruandi.

Čak je i ceremonija, koja je formalno trebalo da slavi filmove, pokazala koliko je ovogodišnji Kan bio prožet osećanjem globalne krize i političke napetosti.