foto EPA/SEBASTIEN NOGIERDok Kan još jednom živi svoju veliku predstavu glamura, prestiža i filmske mitologije, ispod sjaja crvenog tepiha ponovo se otvara staro pitanje od kojeg ovaj festival nikada nije uspeo da pobegne: može li umetnost zaista da bude odvojena od politike?
I možda još važnije — da li je ta navodna neutralnost ikada zaista postojala?
Dok je direktor festivala Tjeri Fremo na jučerašnjoj konferenciji za štampu ponovo objašnjavao kako Kan „ne treba da zauzima političke pozicije”, već da politiku prepusti autorima i filmovima, gotovo istovremeno je žiri festivala održao jednu od najpolitičkijih uvodnih konferencija poslednjih godina.
Predsednik žirija Park Čan Vuk otvoreno je rekao da ne vidi nikakav sukob između umetnosti i političkog mišljenja, dok je Demi Mur upozorila da trenutak u kojem umetnici počnu da cenzurišu sopstvene stavove postaje trenutak gašenja kreativnosti.
A onda je scenarista Pol Laverti otišao i korak dalje, govoreći o Gazi, ćutanju Holivuda i „crnim listama” za glumce koji su javno podržali Palestince.
I upravo tu počinje ona stara kanska kontradikcija.
Jer Kan voli da tvrdi kako nije politički festival — osim kada jeste.
Kada je pre nekoliko godina usred ceremonije otvaranja uključio video-obraćanje Volodimira Zelenskog, to nije predstavljeno kao politika, već kao „gest solidarnosti”.
Kada su ruski autori i delegacije praktično nestali iz festivalskog prostora nakon početka rata u Ukrajini, ni to nije nazivano političkom odlukom.
Kao što ni prošlogodišnji skandal oko Žilijet Binoš nije bio „politika” — iako je upravo odbijanje tadašnje predsednice žirija da potpiše apel za Gazu proizvelo jednu od najvećih moralnih nelagoda festivala.
Binoš je kasnije potpisala peticiju, ali greška je već bila napravljena: u atmosferi u kojoj se od umetnika očekuje moralna jasnoća, zakasneli gestovi retko brišu prvi utisak.
Zato je zanimljivo što Fremo sada brani Vima Vendersa i njegov berlinski nastup (o čemu sam vam pisala pre dva meseca), tvrdeći da je čitava polemika bila posledica pogrešnog tumačenja.
A zapravo je najveći problem bila upravo Vendersova šokantna izjava da „moramo ostati van politike” — izrečena u trenutku kada je stotine umetnika u Berlinu potpisivalo peticije protiv genocida u Gazi.
Ali možda je upravo problem u tome što festival uporno pokušava da predstavi kao neutralno nešto što je po svojoj prirodi duboko političko: sam čin selekcije, vidljivosti, pozicioniranja i ćutanja.
Jer film nikada nije postojao izvan sveta.
A najmanje u Kanu.
Uostalom, istorija festivala to najbolje potvrđuje: od osnivanja kao antifašističke alternative Veneciji, preko 1968. i prekida festivala u znak studentskih protesta, do dodele Zlatne palme filmu “Man of Iron” Andžej Vajdi usred uspona poljske Solidarnosti.
Kan je oduvek bio političko mesto — samo što je voleo da svoju politiku naziva univerzalnim vrednostima.
Možda je zato najiskreniji trenutak ovogodišnjeg otvaranja došao upravo od Lavertija, kada je rekao da su priče o moći i načinu na koji ljudi žive jedni sa drugima uvek političke, čak i onda kada se predstavljaju kao „neutralne”.
Ili još preciznije: često su najpolitičniji upravo oni koji najupornije tvrde da to nisu.
I možda je baš u tome suština večite kanske napetosti.
Festival želi da ostane isključivo prostor umetnosti, glamura i filmske magije — ali svet mu to više ne dozvoljava.
A možda mu nikada nije ni dozvoljavao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
