Pjer Salvadori uoči otvaranja Festivala francuskog filma: „Ono što dolazi posle poljupca više nije važno“

Pjer Salvadori (1964) jedan je od najistaknutijih savremenih francuskih reditelja i scenarista.

Poznat je po filmovima koji spajaju komediju, romansu i društvenu opservaciju, a tokom karijere režirao je niz zapaženih ostvarenja, među kojima su „Divlji“, „Mala banda“ i „En liberté!“.

„Električni poljubac“, koji je ove godine otvorio Kanski filmski festival, poslužio je i kao inspiracija za vizuelni identitet 8. Festivala francuskog filma u Srbiji.

Film će 23. juna u 21 čas u Botaničkoj bašti otvoriti ovogodišnje izdanje festivala, koje se održava od 23. do 28. juna u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, kao i od 2. do 5. jula na više lokacija širom Srbije.

„Električni poljubac“ je vaš 11. dugometražni film i prvi koji nas vraća u prošlost, u Pariz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Da li je tema inspirisala period u kojem se radnja odvija?

– Tema mi je došla na prilično iznenađujući način. Godine 2016. igrao sam Žana Servijea u filmu Planétarium rediteljke Rebike Zlotovski. Moj lik bio je filmski reditelj koji krajem tridesetih godina želi da snimi romantičnu dramu sa okultnim elementima. Da bi mi pomogla da razumem ulogu, Rebeka mi je ukratko ispričala film koji je Servije trebalo da snima unutar njenog filma: „Lažni medijum ubedi mladog slikara da može da ga poveže sa njegovom pokojnom suprugom. Pri tome se zaljubljuje u njega i postaje glas svoje sopstvene suparnice.“ Ta ideja mi se dopala. Zanimljivo je da sam deset godina kasnije napisao i režirao upravo film koji je moj lik trebalo da snima u Rebekinom filmu.

Da li ste razmišljali da radnju smestite u neko drugo vreme?

– Ne, jer naivnost i uverenja glavnog junaka ne bi bila prihvatljiva u nekom drugom periodu. Pokušali smo da priču smestimo u savremeno doba, ali nije funkcionisalo. U 2020. godini Antoan bi delovao previše naivno i lakoverno, dok ga kraj 19. i početak 20. veka predstavljaju kao otvorenog i radoznalog čoveka. U to vreme religija je gubila uticaj, ali potreba za verovanjem nije nestajala, pa su se mnogi okretali okultnom. Suzan koristi tu fascinaciju natprirodnim kako bi pokušala da promeni svoj život.

Zašto vas je tema odmah toliko privukla?

– Odmah sam je video kao mehanizam koji može sam da generiše priču. Bez potrebe za spoljnim zapletima i obrtima. Već taj kratki sinopsis sadržao je sve elemente i pružio mi priliku da osmislimo čistu komediju u kojoj su likovi neprestano rastrzani između žrtve i sopstvenog interesa, između manipulacije i prepuštanja osećanjima.

Pisanje scenarija trajalo je prilično dugo?

– Prva verzija nastala je još u martu 2018. godine. U početku sam nekoliko meseci radio na strukturi sa Benžamenom Šarbijem, a zatim je on morao da se posveti sopstvenom projektu. Nakon toga sam celu godinu sarađivao sa Benoa Grafenom. Nisam veliki ljubitelj samog procesa pisanja, ali volim da ga radim sa Benoaom. Ovo nam je sedmi zajednički film i imam osećaj da obojica tragamo za istim filmskim idealom: pričom obojenom ironijom, patnjom i lakoćom. Tu je i burleska. Često nas zanima ideja da nam upravo naše laži, odnosno fikcija, pomažu da razumemo jedni druge. Mnogo mi je pomogao da definišem taj ideal. Možda mu se još nismo približili, ali mnogo je lepše tragati za njim zajedno.

Da li uvek pišete u tandemu?

– Da. Kasnije adaptaciju scenarija i dijaloge pišem sam, jer tada zapravo počinje režija filma. Ritam dijaloga i opisi vode ka kadrovima i tonu filma. Mankjevič je to nazivao „vizualizacijom“. Mislim da ta reč savršeno opisuje proces. To je trenutak kada počinjem da vidim film. Stilizovana epoha, vašarsko okruženje, seanse prizivanja duhova, galerija kojom upravlja Arman i Antoanove slike čine „Električni poljubac“ izrazito vizuelnom pričom. Sa epohom, okultnim motivima, vašarima i galerijama mogućnosti su bile beskrajne. Međutim, nisam želeo da pravim folklorni film o cirkusu, niti film o slikarstvu ili umetnosti. Sve to je samo pozadina. Ono što me je privuklo kod Rebekine i Robinove ideje jeste što je otvarala prostor za još više ironije, više fikcije, a samim tim i više filmske režije. Zato sam želeo da je razvijem. Pisanje scenarija samo po sebi me ne privlači previše. Ono što me zanima jeste trenutak kada scenarij počne da inspiriše režiju, umesto da samo predlaže priču. U filmu postoji velika vizuelna lepota – u scenografiji, kostimima, bojama, rekvizitima i plakatima. Ipak, ništa ne deluje prenaglašeno ili opterećujuće.

Kako ste to postigli?

– Na tome smo radili kao tim od četvoro ljudi. Sa Virdžini Montel, kostimografkinjom i umetničkom direktorkom filma, sarađujem još od filma Les Marchands de sable iz 2000. godine. Direktor fotografije Žilijen Pupan dugo je tragao za pravim vizuelnim tonom filma. Trebalo nam je nešto koloristički bogato i dinamično, ali ne veštačko. Želeli smo estetiku koja naglašava fikciju, a da pritom ne preteruje sa vizuelnim efektima.

Scenograf Anđelo Zamparuti bio je zaljubljenik u taj period. Smatrao je da se priča nalazi na granici između stvarnosti i fikcije, pa je predložio da vašar bude smešten na obodu Pariza, između grada i šume. Pronašao je jednog od poslednjih slikara cirkuskih dekoracija, Žeralda Osijeta, koji je oslikao prikolice, natpise i vašarske motive. Zapravo smo svi zajedno tragali za rešenjima do samog kraja. Nikada ranije nisam otišao tako daleko u povezivanju scenografije, kostima i fotografije. Isplatilo se i umetnički i lično.

Da li su postojale teme koje ste vi i ko-scenaristi posebno želeli da istražite?

– Teme su se uvukle u narativ gotovo neprimetno. Na kraju, one su vođene likovima. Nikada nismo rekli: „Snimićemo film o odnosu umetnosti i novca“ ili „o nemilosrdnom individualizmu koji, hteli mi to ili ne, oblikuje naše živote“. Temu koju ponekad prepoznajemo nose sami likovi: krivica kao protivteža sebičnosti, propusnost između mrtvih i živih, prošlosti i sadašnjosti… Sve te teme su obogatile priču, a da ih nismo namerno postavili kao cilj. One se pojavljuju same od sebe – kao malo skriveno blago zakopano duboko u priči, koje povremeno izranja na površinu usled unutrašnjih previranja koja je pokreću.

Izbor komedije i njen ritam takođe doprinose toj lakoći. „Električni poljubac“ je prožet vedrom elegancijom, iako je njegova priča obeležena tugom, depresijom i nesrećom.

Da li je ta paradoksalnost, koju prihvatate u mnogim svojim filmovima, neka vrsta umetničkog kreda?

– Niko ne može da napiše komediju sa srećnim likovima. Ne mogu da se setim nijedne dobre komedije bez patnje. Komedije nas očaravaju; pomažu nam da idemo dalje kroz život, ali su njihovi likovi često dezorijentisani, frustrirani, nespretni ili izgubljeni.

Ono što sve podiže jeste režija. Mislim da je to ono što najviše dotiče publiku u bioskopu. Gledaoci u serijama očekuju narativ, ali u filmu verujem da očekuju ton, jezik, stil režije. Ubeđen sam da to može da pruži gotovo fizičko zadovoljstvo publici, baš kao što horor filmovi izazivaju jezu. Režija i ton filma pletu nežnu, nevidljivu nit između publike i ekrana. Povezuju ih, i ponekad je ta veza toliko snažna da publika ima osećaj da i sama učestvuje u režiji, jednostavno zato što je duboko emotivno pogođena. Gledajući određene filmove, ponekad sam imao osećaj da govore samo meni.

Posle filmova „You“, „Priceless“ ili „Beautiful Lies“… u vašim filmovima ima mnogo ljubavnih priča.

– Imam osećaj da je u romantičnim filmovima najzanimljivije kada likovi zapravo ne jure ljubav. U filmovima koje smatram lepim i uspešnim, oni zapravo ne teže odnosu. Vidim ih kao ljude koji teže apsolutu, istini i bore se da do nje dođu. A to se na kraju izražava kroz poljubac. Ono što dolazi posle toga više nije važno.

Hajde da se fokusiramo na vaše likove, na kvartet veoma različitih stilova. Lik Suzane je vrlo „dete svog vremena“: mlada ulična izvođačica koja traži nešto više.

– Ona može delovati kao prilično amblematska figura, da. S jedne strane, maltretirana i izložena javnosti, izložena brutalnosti epohe, društvenom nasilju i mehanizaciji tela. S druge strane, igra se verovanjima i okultnim. Razumemo da je tužna, iscrpljena, na ivici snage i da čezne za nečim novim.

Kako biste opisali Antoana, ožalošćenog slikara u kojeg se ona zaljubljuje?

– On je potpuno prožet krivicom. Izgubio je svaku želju. I svaku hrabrost – i za život i za smrt. On samo luta i pije. On je jedan od „živih mrtvaca“. On je i neka vrsta nevinosti u srcu priče. Što je, uzgred, i najteži i najnezahvalniji deo za igranje. Antoan je dopadljiv jer je, među svim tim lažovima i šarmerima, jedini koji govori istinu ili je traži. A na kraju, ipak sklizne ka nekoj vrsti surovosti, kao što to često biva sa žrtvama.

Irène, njegova pokojna supruga, potpuno je drugačijeg „kalibra“.

– Ona nikako nije krhka figura. Kada se prvi put ukrsti s Antoanom početkom 1920-ih, pozira slikarima. Ona je model, ali to je ni na koji način ne čini muzom. Irène pokreće neka vrsta besa, želja da pobegne od siromaštva „koje joj izjeda radost“, kako sama kaže. Ono što u početku vidi u Antoanu nije ljubav, već pre način da se izvuče iz svojih okolnosti.

U filmu postoji romantična dimenzija, koju vidimo kroz odnos Antoana i Suzane. I, moglo bi se reći, dramatična dimenzija u liku Irène. Ona je pre Pigmaliон nego muza. Ona pomaže drugima da izvuku najbolje iz sebe. Ona je posrednik, neka vrsta „čarobnice“. Ona je ta koja Antoanu otkriva umetnika kakav može da postane. Ona vidi dijamant u sirovom obliku. Takođe je i ona koja, izdaleka, sugeriše Suzani da je moguć drugačiji život.

Da zaokružimo ovu galeriju likova, tu je Arman, Antoanov galerista i prijatelj. Na koji način on takođe liči na vas?

– Ono što me je kod ovog lika zainteresovalo jeste prilika da istražim iskreno prijateljstvo, iako ono stalno biva stavljeno na iskušenje profesionalnim zahtevima. Iskreno, u velikoj meri sam se oslonio na svoj odnos sa Filipom Martinom, svojim producentom (osnivačem Les Films Pelléas), koji sa mnom radi još od „Cible émouvante“ (1993). Ali Filip je inspirisao i lik Irène, jer je on bio taj koji me je podstakao da počnem da se bavim režijom, još dok sam bio mladi glumac i scenarista. Veoma mi se dopada Arman; on je sentimentalan trgovac umetninama, što mu ne ide u prilog, i prilično nespretan izdajnik…

On je pun paradoksa. Imao sam prijatelja poput njega, preprodavca antikviteta koji nikada nije mogao da se odvoji od predmeta koje prodaje. To je lik koji me duboko dotiče; on je zatečen činjenicom da ga iko može voleti.

Nikada ranije niste radili sa Žilom Lelušom. Zašto ste ovog afirmisanog glumca (i reditelja), koji ne dolazi nužno iz istog filmskog miljea kao vi, izabrali za ulogu Armana?

– On unosi jasnoću u scenario, čineći ga pristupačnim čak i kada je pomalo previše „govoran“. Iz njega izvlači sve što može, bez ikakvog preterivanja. Odmah hvata ton projekta i brzo počinje da govori jezikom filma. On ne igra ulogu, već film. Sećam se da je insistirao da sprovedem određene ideje čak i kada sam oklevao. Predlagao je stvari koje su me ponekad plašile, ali su na kraju spasile mnoge scene od toga da postanu dosadne. Divan susret.

Prvi put sam ga otkrio davno, u filmu Žaka Majoa „Un singe sur le dos“. Ostavio je snažan utisak na mene u tom filmu. Zapravo, bez obzira na žanr filma, on je jedan od onih glumaca koji uvek donese nešto svoje ili koji, čak i u filmu koji nam se ne dopada posebno, postane njegov najzanimljiviji deo. On je na svoj način spektakularan, ali nikada ne zasenjuje film. Možda zato što je i sam reditelj.

Uloga Suzane deluje kao da je pisana za Anais Demustije.

– Nije bila pisana za određenu glumicu, ali ne mogu da zamislim nikoga drugog u toj ulozi. Anais je bila divan i gotovo očigledan susret.
I ona je vrlo brzo uhvatila jezik filma. Prvi put smo se sreli kod mene, malo pre početka snimanja, i postavila mi je samo nekoliko jednostavnih pitanja – ne o životu lika, njenoj prošlosti ili namerama, već više tipa: „Na strani 41, kada to kaže, da li je to ironično?“ „Na strani 83, da li zna da on laže?“ itd… „Dobro, u redu, doviđenja.“

To je bila veoma zahtevna uloga za razumevanje, vrlo tehnička. Radio sam mnogo testova sa različitim glumicama. Vrlo malo njih je uspelo da bude toliko precizno, duhovito i emotivno. Ono što kod nje posebno volim jeste to što ume da literarni tekst pretvori u nešto prirodno i autentično, gotovo brišući njegovu literarnost. Donela je mnogo istine i autentičnosti liku. Ponekad ja imam tendenciju da odem predaleko i žrtvujem previše zarad komedije, a ona je umela da se tome suprotstavi da ne bismo izgubili Suzanu. Veoma je odlučna i ima sopstveni pogled na stvari. Možda sam tek na ovom filmu, radeći s njom, zaista razumeo izraz „braniti ulogu“. Lik i film joj mnogo duguju. Zaista. Anais je došla kasnije, posle mnogo obrta, i sve je dovela u red.

Isto važi i za Vimalu Pons, koja se takođe prvi put pojavljuje u vašem svetu…Ona je zaista specifična glumica, i dali ste joj podjednako specifičnu ulogu Irène!

– Malo je poznajem i smatram da ima osobine koje mogu da obogate lik Irène – određenu energiju, dozu razigranosti i tračak melanholije. Ona ostavlja utisak slobodne i jedinstvene osobe, ali istovremeno deluje kao da je proganja neka vrsta egzistencijalne zebnje. Nemam pojma da li je to zaista tako, ali mi se činilo da je dobar izbor za lik.

Odmah je unela poetičnost i veliku nežnost, ali i odlučnost i svoju posebnu neobičnost. Ona ima drugačiji način rada – kod nje je potrebno samo prepustiti se i verovati joj. Na kraju, njoj sam dao najviše slobode