Svakodnevno, a posebno svakonoćno, cunami ljudskih (?) verbalnih izlučevina preplavljuje (poneke) štampane i elektronske medije, ali još više i još neobuzdanije, mržnja šiklja po društvenim mrežama, internetskim forumima i sajtovima. Posebno, među takozvanim komentarima. E, tu smrdi do neba!

Neverovatni su rasponi i dosezi, tih isključivo, anonimnih kreatura u pokušajima da, vrlo lično, nagaze na nečiju ličnost. Niko od toga i od takvih nije zaštićen, niko nije pošteđen: poznati i nepoznati, slavni i neznani. Od vrhunske (svetske) politike, ljudi iz javnog života, iz kulture, iz sporta… pa do opskurnih likova iz (naše) paralelne rijaliti stvarnosti.

Sve ta verbalna mudrojajisanja i izdupetavanja obojena su isključivo nipodaštavanjem, vređanjem, prezirom, ali i nepatvorenom mržnjom.

Šta je, onda, činiti napadnutim i izvređanim? Kako se odbraniti od pošasti? LJudska je potreba da se odgovori na uvrede, ali u sajber okolnostima to je, zapravo, nemoguće. Spodobe koje vređaju po sajtovima i forumima u ogromnoj većini su potpuno virtuelne. Ništa kod njih nije stvarno, ni istinito: ni ime, ni prezime, ni pol, ni rod, niti godine života, ni profesija… Sa iste internetske adrese javlja se više „lica“, ili se jedna „osoba“ oglašava sa više adresa sa identičnim, odvratnim nakanama: da bljuje izlučevine najgore mržnje, da izmišlja, da konstruiše besramne laži.

Mudro bi bilo takve mentalne nakaze – kako to obično preporučuju psihijatri i psihoterapeuti – maksimalno ignorisati i time amputirati dovod pogonskog goriva za njihove, prazninama ispunjene, zgubidanske živote. Jer bedno životarenje sajber-glodara se sastoji od toga da u budžacima svog opskurnog prostora, uz svetlucanje kompjuterskog ili telefonskog ekrana, iz dan u noć, lutaju po internetu i traže osobu ili događaj koji, dabome, nemaju nikakve veze sa njihovim životnim besciljnostima i onda ih, kao, komentarišu. Obavezno bez ijednog argumenta, prostački, uz gomilu vrlo ličnih uvreda, po pravilu bolno nepismeno.

Na društvenim mrežama, na mnogim sajtovima, oni su praktično neuhvatljivi i teško ih je eliminisati.

Čudi, međutim, što ovi mentalni teroristi imaju, ali svakodnevno, pristup i na zvanične sajtove naših medija. Uključujući i one sa vrlo definisanim uređivačkim koncepcijama, potpuno oslonjenih na sve ključne uzuse novinarske profesije. Ne razumem, stoga, da urednici ili administratori dozvoljavaju besprizornu zloupotrebu internetske demokratije. Trebalo bi samo da se striktno drže uputstva o komentarisanju koje je vidno prisutno na svakom sajtu. A toga, nažalost, do jauka, nedostaje…

Pišem ovo bez imalo iluzije da će se broj verbalnih siledžija po sajtovima smanjiti, ali, ipak u veri, da će im rigoroznija primena pravila o komentarisanju – pre svega od urednika sajtova – smanjiti mogućnost da palacaju otrovnim jezikom (iz) mržnje.