Tako je okončano tromesečno pregovaranje između pobednika na martovskim parlamentarnim izborima, te će novu vladu, uglavnom, činiti predstavnici desničarskog pokreta Pet zvezda i separatističke, evroskeptične i antimigrantske Lige.

Sva ta burna i vrlo zanimljiva događanja u, nekada nam susednoj, prijateljskoj, vrlo dragoj Italiji, ostala su apsolutno zatomljena u ovdašnjim medijima. Tek koja proširena vest u novinama, pokrivena slikom na ponekim televizijama i to je bilo sve. Novine koje držite u rukama i N1 TV tek su raritet.

Ali! Sredinom sedamdesetih, implementacijom Osimskih sporazuma, jugoslovensko-italijanska granica je bila ubedljivo najotvorenija u ideološki podeljenoj Evropi, budući da su se dodirivale eminentno kapitalistička i socijalistička zemlja.

Trst je, odista, bio „naš“. Kilometarske kolone automobila su čekale na graničnim prelazima u Sloveniji, trajekt „Sveti Stefan“ je nekoliko puta sedmično presecao Jadran između Bara i Barija, uz redovne avio-linije Rim – Beograd, čarteri prepuni „turista“ odlazili su u kupovinu. Svi jugoslovenski jezici i narečja odzvanjali su po italijanskim trgovima i pijacama, a specifični „šoping“ jezik, tipa „kvando košta“, funkcionisao je besprekorno. Desetina hiljada Italijana provodilo je „feragosto“ u Istri…

Gotovo svi važniji jugoslovenski dnevnici su imali dopisnike u Italiji, a specijalni televizijski izveštači su pratili svakomesečna nova iznenađenja na tamošnjoj rovitoj političkoj sceni. Za Jugoslovene Italija je bila zanimljiva i važna. Onda su došle devedesete…

Ipak, valja podsetiti na – bez obzira ko je rukovodio vladom u Rimu – vrlo principijelan i dobronameran stav tamošnje zvanične politike u odnosu na početak krize u Jugoslaviji krajem osamdesetih godina. Kada je ta zemlja, koju godinu docnije, zakoračila u krvavi rat i definitivni raspad, zvanična Italija je navek nudila ili podržavala miroljubiva rešenja. Iako su natovski bombarderi poletali sa aerodroma u Avijanu, italijanski političari, oni u vladajućim foteljama naročito, zagovarali su hitan prekid agresije.

U nedavnoj prošlosti je bilo vrlo živopisnih sličica na relaciji Rim – Beograd. Silvio Berluskoni se – u svom prepoznatljivom prostačkom maniru, vrlo intimno, potpuno van protokola – šalio sa srpskim predsednikom Tadićem, nazivajući ga „lepi Kluni“. Na samitu Italija – Srbija u Rimu, a pred zajedničko fotografisanje, Berluskoni je bezobrazno poslao ministra Šutanovca u poslednji, „magareći“ red, da mu, zbog visine, na kvari estetiku kadra i na njego mesto postavio maljušnog Dačića. Federika Mogerini, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, prečesto – sa sve „tri poljupca hoću ja“ – pokazuje prijateljske emocije prema Srbiji i njenim zvaničnicima.

Onomad je Srbiju posetio italijanski predsednik Matarela („Mortadela“, kako ga je nazvao onaj veselnik, potpredsednik Parlamenta i visoki funkcioner vladajuće parije), a tadašnji premjer Vučić se hvalio da ima izvanredne odnose sa italijanskim kolegom Rencijem. („Moj prijatelj Mateo“.)

Stoga me ne bi začudilo da uskoro čujemo u nekom javnom nastupu i rečenicu punu ozarenosti i optimizma, poput, recimo: „Moj prijatelj Konte. Znam ga još iz Juventusa i Čelsija!“

Trst više nije „naš“, ali ta ljubav, mimo uspavanih srpskih medija, na neobičan način traje…