Prezirem mart! Pojedine njegove datume, tu zbirku tužnog i ružnog, naročito. Stvara mi u stomaku nepodnošljiv osećaj progutane kamenčuge. Neki od tih datuma su u svevremenoj vezi sa mojim najintimnijim i najtananijim osećanjima, neki dotiču emocije mnogih ljudi. O prvima neću, odveć su lični.
O drugim, samo ponekim doduše, bih, ali više kao komentar, prepričavanje asocijacija koje se naslanjaju na događaje kojima sam prisustvovao ili na ljude koje sam, u (za)datim okolnostima, upoznao. A, voleo bih, kada bi to moglo, da neke od njih, posle svega, nikada nisam sreo, niti tim zbivanjima prisustvovao. Od takvih, ponekih, mi se ona kamenčuga u stomaku pretvara u neprijatnu gorušicu. Zapravo, tera me na glasno podrigivanje, kao posle pokvarene ili loše svarene hrane…
Recimo, kako sve više godina prolazi – evo, dvadeset dve su ih ovih dana – od onih povesnih devetomartovskih događanja, u naglašeno prigodnim i isključivo medijskim spomenarima, sve je manje neposrednih aktera, onih prisutnih na balkonu Narodnog pozorišta, ili onih poput kakvih pretorijanaca odmah ispod njega, onih toga dana mokrih do gole kože od policijskih vodenih topova, ili sa suzama u očima i spazmom u grlu zbog dimnih bombi i suzavca… Nema ih! O vatrenim beogradskim ulicama svake godine sve više i „argumentovanija“ raspredaju, onda totalni autsajderi, danas vlasnici naknadne pameti i kristalne memorije… (A mene gorušica udavi!)
Nekako se slično osećam i u danima obeležavanja ubistva Zorana Đinđića. Iz godine u godinu taj dan velike nesreće – pre svega jednog čoveka i najbližih mu duša, ali, kako svedoči vreme koje neumitno šiba, i velike tragedije srpske politike – pretvara se, čini se nezaustavljivo, u nekontrolisanu promenadu najnižeg ukusa, bez imalo dostojanstva i pieteta prema pokojniku.
Da može, pa prvi bi se sam Đinđić žestoko, jasno i glasno, onako kako beše njemu svojstveno, narugao mnogim neiskrenim, pre svega, medijskim narikačama. Ako je neko zaboravio, Zoran Đinđić je do samog sastanka sa svojom sudbinom bio jedan od najnevoljenijih i najusamljenijih ljudi u Srbiji! Oni retki koji su ga bez ostatka, voleli i poštovali, a koji izvesno nisu zaboravili tu surovu činjenicu, morali su da urliknu do neba i na svaki način spreče (zlo)potrebu imena i svekolikog, pre svega, političkog postignuća tog čoveka. Nisu, nažalost!
U toj paradi neukusa i bednog medijskog grebanja posebno me nervira onaj otvoreni konkurs za Đinđićevog naslednika. Ne znam da li su mi jadniji oni koji nominuju sukcesora, ili oni koji tu nominaciju, ovako ili onako, prihvataju. Mrtva trka zapravo. (A mene, nanovo, ubi gorušica.)
Zoran Đinđić danas,ovde među ovima, jednostavno, nema sebi ravna. Ali ne zato što je bio bogomdani bezgrešnik, novi mesija kojeg valja nekritički slediti i bespogovorno mu svaki gest i odluku aminovati. Ne, nikako! Već isključivo zato što mu ovi aktuelni, koje god fele i sorte političke bili, nisu ni do – kolena!
Mogao bih još o martovskom bolu i osećanjima tim povodom, u grudima i stomaku. Neću! Ostavljam poštovanom čitaocu da nastavi niz. Svoj, intimni…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
