Jedini kriterijum je odluka sastavljača lista. OK. Pa, hajde da i autor TELEtine – u zapuštenoj, logici i zdravom razumu, prečesto neprohodnoj medijskoj prašumi – pronađe i obznani pet primera za ugled, poštovanje. Moja, krajnje lična i vrlo subjektivna lista.

Snežana Čongradin, novinarka i komentatorka lista Danas, izdvaja se od mnogobrojnih kolega i „kolega“ svojim tekstovima četvrtkom, u rubrici „Beli listić“. Štiva su to – onako kako novinski komentar strogo zahteva, a što se uči u svakoj novinarskoj „šantiškoli“ – bez nepotrebnih pasaža, besmislenih i opterećujućih asocijacija i trpanja nevažnih podataka na gomilu. Sve je u njenim tekstovima jasno i ubedljivo, pritom izuzetno pismeno, hrabro, beskompromisno. Pravo – kako se nekada pogrešno smatralo – „muško“ pismo! Stoga predlažem mnogobrojnim primercima iz selekcije takozvanog „jačeg pola“ da – ako žele, da se makar približe Snežani – počnu da pišu „ženski“.

Televizijska priča godine je „Oprostite mi moju prošlost“, autorke Maje Nikolić (N1TV). Opor dokumentarni film o nemoralu i nekarakterima – često komičan, ponekad i tragičan, čvrsto oslonjen na stamene činjenice – o bićima, podrodu na srpskoj političkoj sceni, takozvanim preletačima, koji zarad isključivo ličnog dobrobita u svakom značenju tog pojma, menjaju stranke. Navek je to prelet u jednom smeru, iz haosa i beznađa gubitničke opozicije, ka svetlim i horizontima raznoraznog uživanja i privilegija koje sobom vlast nosi. Alhemičarska trampa ružne prošlosti za blistavu sadašnjost. Ništa za sve!

Podatak da je svaki treći poslanik koji sedi u Narodnoj skupštini, promenio u svom dosadašnjem političkom angažmanu bar tri stranke i isto toliko ideologija – deluje odista zastrašujuće. Obeshrabrujuće. To su ljudi koji (ruko)vode ovim narodom i ovom zemljom.

Vizuelno-grafički iskorak su učinili kreatori i realizatori izdanja ponedeljkom dnevnika Danas. Pregledno, atraktivno, informativno i vrlo, vrlo drugačije od svega što se nalazi – kada može da se pronađe! – na prodajnim mestima ovdašnjih štampanih proizvoda.

Televizijski serijski proizvod godine sačinila je matadorska trojka: Draža Petrović, Voja Žanetić i Mićko LJubičić. Emisija „PLJiŽ“, u petak uveče, u smiraj radne sedmice, a na televiziji N1, u trideset minuta, ubitačna je promenada gluposti i gluperdi za minulu sedmicu.

Uz mnogobrojne međe u i oko čoveka, ljudska glupost je potpuno neograničena. Vlasna i slobodna da čini neverovatne doseze, pomerajući granice i obarajući rekorde u takmičenju sa samom sobom.

E, „pljižači“ upravo na to i na takve računaju. Slušaju, čitaju, gledaju, beleže… i potom javno postroje te idiotluke.

Novinarski gest za pamćenje je učinio Miodrag Sovilj sa N1 televizije. Mislim, dabome, na njegov odvažni – u poslednjih sedam godina ovde neviđen i nečuven – nastup na konferenciji za medije Aleksandra Vučića, kada je predsednika države, vrlo pristojno, zamolio da se odnosi profesionalno prema novinarima, kao što se oni odnose prema njemu i, pritom, šeretski, postavio gospodinu Predsedniku pitanje: „Je l’ to u redu?“

Sovilj je namah – sa čvrstim razlogom – postao heroj dana, junak stotine pozitivnih komentara na društvenim mrežama, uz zaglušujuću tišinu najvećeg broja svojih kolega i baš svih „kolega“.

P. S. Znam, neko će kazati da sam dobro, lepo i pametno pronašao samo u programu N1 i na stranicama Danasa. Kako? Zašto?

Eeeeeeeee…