Lično kao politika

Okruženi sopstvenim autizmom, optimistični bez pokrića, žive svoje umišljene živote uvereni da, zapravo, obavljaju nekakvu planetarnu misiju samo njima znanu i ko zna od koga naloženu. Tako zaigrani u čarobnoj šumi sopstvene mašte ni ne primećuju kako Svet hita drumom u sasvim drugom smeru, sa drugim brigama i preokupacijama.

Mnogo je ilustracija za narečene tvrdnje. Ovoga puta bih, sa nešto više detalja, o događanjima u našem sportu.

Da li ste čuli ministarku sporta (hajde da joj damo još malo vremena, tek je sela u fotelju) ili bliskog gospođinog saradnika, važnog čelnika bilo kog strukovnog saveza, relevantnog administrativca zaduženog za sport na bilo kom nivou vlasti, da se javno zapitao kako će sportisti u ovoj zemlji preživeti udare žestokog cunamija svetske ekonomske krize? Štaviše, i ponudio valjano rešenje? Naravski da niste. A, taj rušilački talas, nam je već duboko ušao u dvorište.

Ne treba posebno dokazivati da nevolja najjače i najdetaljnije udara po najslabijim i najmanje spremnim. U konkretnom slučaju to znači da velika opasnost preti takozvanim baznim sportovima (atletici, plivanju, gimnastici…), fiskulturi u najširem značenju tog pojma, deci u predškolskim ustanovama, đacima, studentima, organizovanim fizičkim rekreacijama po radnim kolektivima (onima kojih još ima i koji ponešto rade).

I dosada su te i takve aktivnosti kuburile sa novcem, te je za očekivati da će sa žestokim posledicama ozbiljnog naleta krize, one biti svedene na minimum, zamrznute na duži rok ili potpuno ukinute. Katastrofalne posledice takvog nemara biće vrlo brzo vidljive, a potom, veoma, veoma sporo sanirane.

Šta za to vreme rade naši najodgovorniji sportski delatnici? Bave se sobom i svojim karijerama. Tuku se oko sopstvenog ili društvenog rejtinga, uticaja i materijalnog benefita. Konkretno: u dva naša najveća fudbalska kluba traju žestoki samourušavajući sukobi; svaki iole ozbiljniji iskorak nacionalnih selekcija na međunarodnoj sceni – kao u rukometu ili tenisu, na primer – praćen je osporavanjem i opstrukcijama u sopstvenim redovima; a neuspesi tek, kao onomad u fudbalu, juče u odbojci, košarci, prilika su da se isuču jatagani ličnih ambicija i nabildovanih taština pretendenata na pozicije vlasti moći. Rezultati naših sportista na minuloj Olimpijadi i dijametralno suprotno vrednovanje i komentarisanje istih, najbolja je ilustracija svega nabrojanog.

Čudna neka zemlja, odista. Možda se objašnjenje krije duboko u nama, u našem neobičnom poimanju pravog i lažnog, stvarnog i mogućeg, mitskog i životnog?