Moja (de)generacija 1

Mnogo je „zverki“ koje ovih dana pišu. Ono, kao za sebe, ali uz veliko nadanje da taj, sa ljubavlju i pažnjom, osmišljen sastav, osvane na nekoj društvenoj mreži, informativnom portalu, ili – o sreće! – u, za tako nešto, raspoloženim novinama.

Pišemo kod kuće (ne kući, ne kućama, alo premijerko, i svi vi nepismeni stvorovi što se ovih sedmica obraćate javno narodu, hajde, ujutro pred televizor, na časove gramatike, uz „vršnjake“ po neznanju, iz trećeg razreda osnovne škole) tu, u zatočeništvu, pa plajvaz u ruke, siledžijsko bacanje na tastaturu kompjutera, nemoćnog da se odbrani od agresije, bezdušno njakanje po pametnom telefonu… i opleti.

Mnogi pišu, možda, najviše (de)generacije 65 plus u koje se, sa neskrivenim ponosom, ubrajam. „Degenerisani“ smo, u poimanju opskurnih režimlija i njihovih poltrončina uredno raspoređenih po društvenoj vertikali, koji su starosnu granicu uzeli kao isključivi kriterijum za socijalnu segregaciju. Ti su tupani užasno potcenili našu pojedinačnu i kolektivnu inteligenciju, osećaj odgovornosti za sebe i za druge, našu empatiju koju smo godinama vežbali u dosadašnjim životima.

Drastična odluka o ukidanju slobode kretanja (24/7), fundamentalnog ljudskog prava, nije dovoljno osmišljena, potpuno je nedorađena, do jauka, paušalna. Pa, nismo svi isti. Jer, poneki već u pedesetim imaju razne probleme i neophodna im je svakolika pomoć, drugi u osamdesetim pišu romane, trče maratone, plivaju, skijaju, snimaju filmove, igraju u pozorištu, izvanredno kuvaju, štrikaju, obrađuju zemlju… Uostalom, zašto 65, a ne 70? Ili, 60? Čist „ejdžizam“, što će reći, u odnosu na starosnu dob, neljudska diskriminacija.

Naravno, da sam ovih sedmica kod kuće, jer osećam opasnost, slušam savete i upozorenja naših najboljih, ali i stranih epidemiologa, socijalno sam edukovan.

Kako god, proći će i ovo. Biće prilika za svačiju (ne)odgovornost.

Pisanje! Uživam u tim tekstovima, bili oni baš odlični, manje dobri, sa patosom pisani, često prepatetični, suviše lični, ili „gradu i svetu“ upućeni…

Bitno je da ih vidim u novinama poput ovih u vašim u rukama, ili da na njih naletim na nekom pametnom portalu, tvit makar, ili nažalost, najređe, kada autore ugledam na programu jedne od dve „nenacionalne“ televizije, koje drže do njihovog mišljenja. Pa bili oni akademici, bivše sportske zvezde, glumačke legende, pisci, profesori, lekari… Ili majstori svog zanata: vodoinstalateri, kuvari, električari, pekari, apotekari, prodavci…

Uživam u životnosti tih reči. U znacima života, zapravo, aktuelnih srpskih parija. Izopštenih, često i prezrenih, zato što – ti matorci – hoće da izlaze iz kuća, žele – ti penzoši – u prodavnice, dišu za vrat.

Još žive, jebote!

Ako je spodobama i moralnim nakazama, ružnih lica i prljavih reči, što svakodnevno bauljaju od studija do studija po takozvanim televizijama i laprdaju idi(j)otarije po još „takozvanijim“ novinama, jedina preporuka i kvalifikacija to što su pripadnice generacija 65 minus, uz odvratno podaničko bitisanje pod repom režima i njegove personifikacije, onda, okej. Opet poruka iz Preka: „nek laju dok traju!“

Ne daj se (de)generacijo moja. Razmišljaj, piši, govori! To nam ne mogu oduzeti. Ni zabraniti.