Ilustracija: pre deset dana je odigran jedan od klasika, utakmica između zapadnolondonskog Čelsija i Arsenala, kluba sa prestoničkog severa. NJihovi su mečevi, bez obzira na trenutni plasman, na ligaški status čak, finansijsku situaciju, takmičarski momentum, duže od jednog veka, duboko ogrezli u ogromnom rivalitetu, natopljeni bogatom tradicijom i ljubomorno čuvanim uspomenama o zvezdanim trenucima, međusobnim rezultatima ili uspesima za prepričavanje.

Čelsi i Arsenal, tradicionalno takođe, vode računa da budu (i ostanu) klubovi okrenuti neposrednom komšiluku. Navijačima iz „kraja“, kako bismo to mi kazali. Uz ostalo, to se manifestuje brižljivim negovanjem omladinskih pogona iz kojih se regrutuju buduće klupske vedete.

Dakle, te pretprošle „blagoslovene subote“ po podne, od 28 igrača na travnjaku stadiona Stamford Bridž, nije bilo nijednog Londonca! Sa zapada ili severa, svejedno. Štaviše, beše samo jedan Englez i 27 stranaca. Na klupi treneri Italijan i Francuz, a gazde tih ponosnih, istorijom prebogatih klubova su dvojica tajkunčina, međunarodnih razmera: Rus i Amerikanac.

Ali ta maksimalna internacionalizacija je priča o engleskom fudbalu u poslednjih 26 godina, od, zapravo, formiranja Premijer lige. 92-e, bilo je 13 stranaca, sada od 11 prvoligaških igrača koji istrče na travnjak, prosečno njih osam nisu Englezi. Stižu iz više od 60 zemalja sveta. Dve trećine trenera su stranci. Vlasnici ili imaoci najvrednijih paketa akcija su lovatori iz Kine, zemalja sa Arabijskog poluostrva, ili kako spomenuh, iz Amerike i Rusije. Novi svetski fudbalski poredak na delu. I to je tako. Očito neminovno.

Nova pravila rađaju novu tradiciju, ali nepatvorena, orijaška ljubav navijača prema voljenom klubu je stameno nepromenljiva. Iskazuje se svakoga dana, u svakoj prilici, a posebno dokazuje na stadionima, za vreme utakmica.

U Srbiji, ljubitelji ovakvih događanja, mogu na Sport klubu da uživaju u direktnim televizijskim prenosima i mnogobrojnim reprizama istih. Jer, ako nešto jeste u smislu kvaliteta postojano, to su prenosi utakmica sa mnogobrojnih ostrvskih terena. Nekada smo ih zvali „bibisijevskim načinom“. Gotovo šematizovano: široki kadar na teren i igrače oko lopte, rez krupno na aktere, ponavljanje važne ili gol-akcije iz više uglova, opet akteri krupno, kadrovi iz gledališta i oko klupe uz teren, usporavanje snimka, stop kadar ako je neophodno… pa opet sve isto. Jednostavno do savršenstva.

Danas se tim šablonom služe sve svetske televizije koje se drže pravila da gledalac udobno sedeći u svojoj fotelji, mora videti i ono što onaj na tribinama, u realnom vremenu, ne može. Moć televizije!

Sve to, posvećeno i pripremljeno za povereni zadatak, prati tim „premijerligaških“ komentatora: Višković, Plavšić, Novaković, Andrijašević, Živković, Lončarević.

Šansu da ulete u „prvi tim“ čekaju reporteri što se kale u prenosima iz „Čempionšipa“, engleske druge lige, čije su najvažnije utakmice, takođe često, na SK programima. Plus, kup-susreti!

Ko voli fudbal – pod „okupacijom“ združenih međunarodnih snaga – pićence u ruke i klik na Sport klub…