… pre no što odgovore na pitanja koja su u (in)direktnoj vezi sa politikom, ovom aktuelnom posebno, naglašeno podvuku da nisu politički analitičari, već da govore isključivo, kao građani, u sopstveno ime.

Neće hrabar svet da ga poistovećuju sa gomilom iznajmljenih palamudžija što šparta od studija do studija odvratnih prorežimskih televizija, ili da su sa „sličicom svojom“, na stranicama još gorih tabloid(iot)a, u društvu sa istovetnim protuvama i lažno se predstavljaju kao osobe koje se, šatro, bave društvenom analizom. Avaj!

A ne tako davno, beše to ozbiljan i cenjen posao koji je podrazumevao argumentovan stav, odvažno mišljenje i odgovornu kritiku države u kojoj se živi ili, ne manje bitno, da se bavi osobama – imenom i delom – angažovanim u raznim oblicima javne delatnosti. Od politike do sporta.

Neće pošten svet da se meša sa pomijama, jer zna da ga, tako uflekanog, čekaju – kako bi se u Sremu kazalo – „svinji“, sa razjapljenim čeljustima, iznad valova.

Neće dostojanstveni i moralni svet u društvo se polupismenim verbalnim muljatorima koji ni jednu božiju rečenicu ne mogu da izuste bez bezbroj „ovaaaj“, „misliiim“ eeekanja, mumlanja, uz „svašta nešto“ i sličnih „da tako kažem“ argumenata, koji – ti argumenti – počinju i završavaju sa ljigavim odama aktuelnom režimu i njegovoj personifikaciji.

I nevažno je koja je tema na tapetu: plan za Kosovo, nikad „bolji“ standard stanovništva, nove fabrike, sveži pogoni, strani investitori koji navaljuju kao žuti mravi, auto-putevi brži, bolji (i duži, dabome) nego li bilo gde u Evropi (u Hrvatskoj, posebno!)… i sve tako do fudbalske reprezentacije, koja je (nakon „nesrećnog dana“ u Ukrajini) pokazala svoje pravo lice u susretu sa „neprijatnom“ Litvanijom.

Makar, da budem sasvim iskren, nisam presrećan ni sa razmišljanjima nekih, kao, nezavisnih, slobodnih, politički vrlo definisanih mislilaca, koje srećem u medijima. Onim odista retkim, što ih pratim.

Mislim pritom na one među njima koji ne biraju reči, oštro i iz sve snage ocenjuju i procenjuju svaki potez režimlija, ali nekako, iz donje lage, potiho, sve pazeći da ne preteraju, opisuju stanje u srpskoj opoziciji. Računaju, poput, Skarlet O Hara, da je „sutra novi dan“, te da ne treba se suviše srditi one koji će jednog sutra, kada god da ono osvane, biti vrlo bitni i važni.

Znači li to da meni niko od analitičara nije po volji? O, ni slučajno! Ima ih, onoliko koje izuzetno cenim. To su svi oni koji zadovoljavaju (moj) kriterijum, a koji se ravna u odnosu na recept za spravljanje, omiljenog mi, pohovanog mozga. Ali, u savršenom odnosu: ničega previše, ničega premalo. I hrabrosti i mudrosti.

Dovoljno mozga, ali i jaja…

PS

A moja „politička analiza“ kod Kesića, u emisiji „24 minuta“? Šala mala: vrlo lično, ali zato neobjektivno. Reč je tek o presedanu i tvrdim da – takav nikakav – nemam nameru da (u)kradem lebac onima koji od toga žive!