To su spotovi u kojima je, sećate se, tadašnji predsednik sa sveže izmanikiranim prstima proveravao kako na nekom polju raste mlado žito, izmenjivao nežne poglede sa jednom telećom majkom kojoj nije bilo jasno zašto je tolika gomila ljudi u staji baš u vreme užine…

Bio sam ubeđen – što se sa ove vremenske distance i ne čini kao neka prehrabra prognoza – da sa tim setom video-poruka Tadić ne može pobediti bilo koga. Čak ni Tomislava Nikolića. I nije!

Pretpostavljao sam ko je mogao da mu uvali takvu količinu gluposti – kao i gomilu sličnog u to vreme, u vezi sa medijima – i javno sam (mu) predlagao da te likove iz svojeg najbližeg okruženja, ključne krivce za izborni debakl, „fusunguzira“, koliko sutradan. (Nije morao da se trudi, budući da su „majstori“ još, biće, u izbornoj noći, našli novog gospodara. Tamo su i danas. Ako je kosmičke pravde, i tog će ugrobariti, kad-tad!)

Kako god bilo, bio sam čvrstog uverenja da je to najgori političko-marketinški rad ikada.

Koješta! Srbija je zemlja beskrajnih mogućnosti. Sledio je Vučićev spotovski triling prošle godine, u predsedničkoj kampanji. Jedan glumac, diletant teški, u tri smehotresne verzije: prvo ona gungula u avionu, potom minhauzenska priča u kafiću, dok oduševljena masa kliče divandžiji omiljenu mu pogrdu i, konačno, kada glavni glumac, u trećoj, ključnoj epizodi, vraća školskoj bibliotekarki knjigu koju duži već četrdeset godina. Jer on, u međuvremenu, heroj našeg doba, kao, drži reč! I šta je bilo? Glumac je pobedio. Ubedljivo. NJemu, zapravo, sa onoliko medija pod pazuhom, sa satima i danima bivstvovanja po svim televizijama, spotovi su bili čist hir. Moglo mu se…

Ali, ko mu je „pomogao“ u ostvarenju glumačkog sna? Liči na isti stvaralački rukopis kojim je potopljen Tadić. Ista škola?

I stižemo do kampanje uoči beogradskih izbora. Opet jedan spot o kojem se priča. Sad ga vidiš, sad ga više nema. Mislim na onaj mini-sitkom naručen od vladajućeg režima, koji se dešava u izmišljenom kabinetu beogradskog gradonačelnika, kojih, sudeći po slici na zidu, ima dvojica. Đilas i Šapić. Kao Švarceneger i De Vito, blizanci, u istoimenom filmu. Spot je nekoliko dana emitovan, pa je skinut, uz odvratnu šibicarsku manipulaciju institucija koje bi po definiciji i razlozima svojih bitisanja morale biti na polzu svih građana ove zemlje. Svih! Mislim na RTS, REM i, konačno, a pre svega, na instituciju Predsednika države.

Tu tvorevinu su, sa vrlo negativnim komentarima na socijalnim mrežama, ispratili ljudi koji misle da se njime gazi osnovna etika na političkoj sceni, da se omalovažava, bez presedana, javno i sramotno, politički rivalitet, mnogi su uočili i neskrivenu mizoginiju, ili besprizorno vređanje radnika u upravi… i tim redom i tim sledom, sve do očajne glume i još gore režije. Za mene, u jednoj reči: vulgarština!

Opet se prepoznaje rukopis? Ili je pravilnije kazati spotopis?