Pravo lice zlotvora

Ovaj američki reditelj je u paralelnim tokovima radnje koristio autentične televizijske zapise sa suđenja Adolfu Ajhmanu, najodgovornijem izvođaču nacističkog „Konačnog rešenja“, monstruoznom, do tada u svetskoj civilizaciji, nezabeleženom planskom, sistematskom ubijanju čitavog jednog naroda i, u igranom smislu, televizijskog snimanja tog procesa, što je, u stvarnosti, predstavljalo realizaciju prve dokumentarne serije u istoriji televizije.

Naime, u aprilu 1961. u Jerusalimu je počeo je sudski proces Ajhmanu, pod ogromnim interesovanjem celokupne svetske javnosti, nazvan „Suđenje stoleća“. Američki producent Milton Fruhtman, nakon odbijanja velikih televizijskih mreža da se upuste u taj poduhvat, i priličan otpor izraelskog premijera Davida Ben-Guriona, uspeo da se dogovori sa relativno malom i ne baš poznatom produkcijskom kućom „Kepitol Sitiz“, da se suđenje svakodnevno snima i da se materijal šalje zainteresovanim televizijama širom planete.

Osnovna Fruhtmanova ideja je bila da se tako najšira svetska javnost upozna sa stravičnim posledicama zlikovačkog Hitlerovog režima u kojem je šest miliona Jevreje, muškaraca, žena, dece, staraca, tek rođenih beba – normalnom čoveku na neshvatljive načine – rukama, metkom, nožem, sekirom, mitraljeskim rafalima, u gasnim komorama, teškim radom, izgladnjivanjem, nelečenjem bolesnih i iscrpljenih… poslato u smrt. I da se Holokaust, nigde, na bilo koji način, bilo kojem narodu, ikada više ne ponovi. Za reditelja je odabrao Lea Hurvica, priznatog američkog dokumentaristu, koji je deset godina, bez ikakvih dokaza, krajnje proizvoljno i subjektivno, bio na takozvanoj „crnoj listi“ sačinjenoj od senatora Makartija i drugih opskurnih glavešina Komiteta za antiameričke aktivnosti. Događaj je praćen sa četiri kamere i u direktnom prenosu emitovan u Izraelu, a snimci su iste večeri, na najbrži način, avionom uglavnom, slati u više od trideset zemalja.

Hurvic je, u stvarnosti, svih 120 dana procesa, glavni problem imao da „oživi“ kameru koja je u totalnom „klouz apu“ bila na Ajhmanu, budući da se ovaj ponašao kao da prisustvuje nekoj, njemu nezanimljivoj pozorišnoj predstavi. Bez ikakve emocije na licu, ili u ponašanju, čak i kada su, ponovo preživljavajući strahote, svedoci prilikom iskaza, padali u nesvest.

I ma koliko Hurvic dugo držao kameru na njemu, samo se sticao utisak zamrznutog kadra. Blaženi mir i spokoj na licu jednog od najvećih zločinaca koji su ikada pripadali ljudskoj(?) vrsti. Tu se reditelj filma Vilijams oslonio na autentične snimke sa suđenja. Sa razlogom, jer teško da bi bilo koji glumac, savršena profesionalna nadgradnja i unošenje u lik, mogli da zamene stvarno lice zlotvora.

Izlive besa, gneva i naviranje gejzira unutrašnjih nemira i nespokoja, Fruhtman i Hurvic su u zbilji sputavali vrhunskim profesionalizmom i željom da što bolje obave zadatak. Sugestivno su ih u filmu odigrali Martin Frimen i Entoni Lapalja.

Vrlo uzbuđujući film. Dokument koji gledaoce surovo udara ravno u stomak, a glavu im upućuje na razmišljanje o jezivoj istini da su monstrumi sve vreme, onda i danas, tu oko nas. Među nama. Čekaju pogodan trenutak da skinu prevarantske maske prijatnih, dobrih i poštenih ljudi, pokažu odvratnu zločinačku suštinu i nameru da je, kad-tad, ostvare.

Kako slikovito, još pre dva i po veka, reče mudri Irac Berk – da bi zlo moglo da pobedi, dovoljno je da dobri ljudi ništa ne čine.