Sedma uz sedmu 1

„Sedma umetnost“. Film! Novokomponovani „filmofili“, dežurni kritičari svega i svakoga bivšeg, dokazanih autora i njihovih ostvarenja naročito, u svojim pisanijama po društvenim mrežama, po (ne)očekivanim sajtovima, na „jutjub“ postovima, pucaju od gneva i netrpeljivosti od upotrebe te sintagmu. „Umetnost“ ih asocira na klasiku, na prevaziđeno, bezbroj puta viđeno i doživljeno, dočim su oni obožavaoci novog, drugačijeg, nezavisnog filma. Žestoko su, sa argumentima tipa: „kul“, „šit“, „na keca“, „iz kontre“… protiv holivudskog upliva u savremeni film, baš kao što preziru i glavni evropski filmski tok. Budale! Od braće Limijer do danas postoje samo dve vrste filma: dobri i oni koji to nisu. Koji su dobri? Pa, oni koji nisu loši.

„Sedma sila“. Novinarstvo! Globalni kritičari i njihovi ovdašnji derivati preziru sve objavljeno po tradicionalnim medijima, vrteći mantru kako je ta sintagma nemoguća u vreme Trampa, Putina, Lukašenka, Orbana, Erdogana… hehe, nisam zaboravio i Vučića, naravski.

Da, ali i u zemljama tih autokrata ima uvek nekog ko piše i govori slobodno i hrabro. Po svaku cenu. Ali, i po celoj našoj Kugli.

Tako je od kada je vaspostavljeno novinarstvo kao častan i pošten zanat. Sila! Bila i biće za ljude koji se drže recepta za pripremu „pohovanog mozga“, vrhunske gastronomske delicije: prava količina kvalitetne iznutrice i dovoljno jaja!

Ove dve „sedmice“, u asocijacijama makar, ukrstile su mi se nakon što sam pogledao film „Vesti iz sveta“, američkog reditelja Pola Gringrasa, u „Netfliksovoj“ distribuciji.

Da ne „spojlujem“, tek nekoliko rečenica o sadržaju. Teksas 1870. Kapetan Kajl Kid, veteran pre pet godina okončanog Građanskog rata, putuje od mesta do mesta i znatiželjnicima, za ulaznicu od deset centi, prepričava i komentariše vesti iz novina, koje je tokom putovanja prikupio. Tako se, bar posredno, vraća novinarstvu i svojoj predratnoj profesiji – pripremi i štampanju novina u San Antoniju. Jednom dobar novinar, novinar zauvek!

Na putu, nailazi na preplašenu indijansku devojčicu, plavokosu i svetlooku, jedinu preživelu, nakon što su joj vladini vojnici masakrirali porodicu. U njenom novčaniku Kid pronalazi dokumenta u kojima piše da se zove DŽoana (verovatnije Johana), da je nemačkog porekla, uz adresu bliskih srodnika, što će reći da su joj Indijanci pobili stvarne članove porodice, oteli je i vaspitali je u duhu plemena Kajovi. Kapetan, na uzbudljiv način, uz bezbroj svakojakih iskušenja – i za sebe i za devojčicu – pokušava da je vrati rođacima, ali i životu samom.

Lik kapetana Kida maestralno – a može li drugačije? – realizuje Tom Henks. Kakvo baratanje glumačkim atributima! Navek potpuno posvećen osobi koju tumači, drugačiji, a jedinstveno prepoznatljiv. Čudo od glumca. Pomaže mu Helena Cengel, dvanaestogodišnji devojčurak iz Berlina, nestvarni glumački talenat. Ona već posle dva filma poseduje relevantne evropske nagrade, ali i svetske nominacije koje će u dolazećim mesecima, siguran sam, postati zlatne skulpturice.

Klasičan vestern. Stari provereni okvir, nova snažna osećajnost. Umetnost? Dabome.

Dve sedmice žive. Zauvek!