Svi naši vršnjaci

I svakodnevno, tim povodom, stižu mi reakcije, što na Tviter lajnu, što na Vajber. Sasvim lične, ali i one tuđe, koje zaslužuju da budu dalje prosleđene.

Stranice Danasa su, takođe, prepune pismenih sastava sa – gotovo pa, standardnim – nadnaslovom: šta (bih da) sanjam, a šta mi se (ne) događa. Uglavnom o liku i (ne)delu Aleksandra Vučića, i njegovim mnogobrojnim šefovskim pojavnim oblicima. Uz retke izuzetke, nažalost, najveći broj tih sočinjenija – bez stvarne veze sa uskrsnim danima – liči kao jaje jajetu. Dosadno!

Donekle razumem. Teško je nadahnuto pisati o čoveku koji, u bilo kom segmentu svog bića, nije izuzetan. Jednostavno, nije inspirativan. Sve njegovo smo i videli i čuli. Hiljadama puta.

Umesto daljeg zakeranja, nudim vam – možda kao inspiraciju – nešto drugo, što će se u raspletu, makar u asocijacijama, nasloniti na već spomenutu temu i njenog nosioca. Reč je vajber-poruci koji je moj gari Ivan Stipić poslao svojoj ekipi iz novosadske gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“.

I, šatro naivno, a zapravo mangupski, Stipsa predlaže vršnjacima (1953-1955) da zamisle situaciju u kojoj su srednjoškolci iz različitih zemalja sveta, poželi da baš u „Jovinoj“ gimnaziji, završe neki od razreda, tokom, svojevremeno, vrlo popularne međunarodne razmene đaka. „Ko bi bio da je bio“, u toj selekciju, uz dodatne komentare o najzanimljivijim likovima.

Od Amerikanaca, Džon Travolta, Kevin Kostner, Brus Vilis, Pirs Brosnan, Bili Ajdol, Džeki Čen, Kris Not („za kojim će ženske, jednog dana da uzdišu gledajući seriju Seks i grad“) Stiv Džobs („išli bismo svi na sahranu i nosili ogroman venac“), Bil Gejts… Od devojaka – nabraja dalje – mogle su biti Opra Vinfri, Eni Lenoks, Rene Ruso, Ketlin Tarner, Kim Besinger, Kondoliza Rajs, Sindi Loper, Vupi Goldberg, Kris Džener („buduća mama svih Kardašijanki“).

Iz ondašnje DDR bi pristigla izvesna Dorotea („koju bismo prekrstili u Dora, misleći da je Mađarica“), a koju ćemo kasnije prepoznati kao Doroteu Angelu Merkel. Potom, Kinez Si Đi Ping, iz Minska bi stigao Lukašanko, a iz Istanbula Erdogan. („Za koje ćemo, decenijama docnije, saznati da su nam braća“.)

I tu Stipić obrće igricu nudeći hipotezu: šta bi bilo da je Donald Tramp – sklon glupim idejama – smislio i vrhunski kretenizam i zakatančio na osamdesetak sati vikendom, a regularno, svaki dan i svaku noć, sunarodnike iz generacija 65+. Kako bi prošao i koliko bi trajao?

Da li bi stigao da napiše makar dva tvita, pre nego što ga „naši vršnjaci“, ne bi iz Bele kuće lansirali na obližnji Mars, ili dok ga „naše cure“ – predvođene nešto starijom Meril Strip – ne bi nonšalantno ispljunule kao košticu maslinke iz koktela, i potom, diskretno popravile karmin?

Ne pada na pamet Trampu – uključujem se ja u igru – takva idi(j)otarija, dok ponosno gazi sedamdesetpetu. Štaviše, u novembru se sprema na predsedničku crtu, dve godine starijem Bajdenu.

Amerika je to…

PS. Nego, bez zezanja (de)generacijo, šta misliš kako će Ovaj proći i koliko će trajati?