Tu pre neki dan naleteo sam (opet!) na televizijski snimak (HBO) koncerta održanog pre tri godine u njujorškom Medison skver gardenu, povodom obeležavanja četvrt veka od uspostavljanja Kuće slavnih, svojevrsnog svetilišta, ali i prebogatog muzeja koji čuva sve najbolje što je rokenrol u svojih šezdesetak godina postojanja iznedrio. Koncert? Jedinstven. Neponovljiv. Mislim da bi svaki poklonik rokenrola, ako mu se ukaže prilika, trebalo da nabavi video ili makar audio-zapis tog istorijskog spektakla.
Svaki moj pokušaj nekakvog opisivanja tih urnebesnih devedesetak minuta je nedostojan onoga što se u istini dešavalo na orijaškoj bini te, kako je rekao Bono Voks, katedrale rokenrola.
Kako uopšte opisati, recimo, duet Stivija Vondera i Stinga? Ili ponovno okupljanje Krozbija, Neša i Stilsa? Ili briljiranje Arete Frenklin? Onaj ko nije gledao taj snimak, može samo da zamisli kako izgleda, kako zvuči i kakav je to doživljaj kada Bono sa svojim drugarima iz grupe U2 pozove Brusa Springstina i Pati Smit da zajedno otpevaju „Because the night“, legendarni, ma ne samo megahit, ne ni već autonomni rok standard, već pesmu za sa vremena. Onda, vatromet energije, zajedno Fergi i Džeger… Fenomenalno!
Bila je to prilika da Voks, verovatno najnemirniji duh, večiti bundžija, može biti i najveći društveni aktivista među rokerima – uz ogradu da ne veruje u svete krave i veštačko stvaranje idola, jer rokenrol to ne priznaje – ipak, te večeri pozove sve prisutne da odaju dužnu pažnju i priznanje milionima znanih i neznanih, pionirima i hodočasnicima, svecima i jereticima, pesnicima i bitangama… Svakom pojedinačnom glasu koji je učestvovao u stvaranju tog globalnog pokreta i tako doprineo političkom, seksualnom i duhovnom (pro)svećivanju generacija i generacija rokenrolera, od ranih pedesetih godina minulog veka, do dana današnjeg.
Tih tridesetak vrhunskih imena ove vrlo specifične umetnosti na jednom mestu, jedne večeri, događaj je, naravski, sam po sebi. Ono što je mene dodatno impresioniralo je njihov međusobni odnos. Koliko poštovanja, empatije, čak neke specifične ljubavi i, posebno, pijeteta prema onima koji nisu bili prisutni iz raznih razloga, a dirljivim rečima su spomenuti.
Prisustvovao sam sličnim događajima u svetu, ili makar gledao televizijske prenose ili snimke istih. Nevažno da li su akteri bili političari, umetnici ili sportisti. I uz, odista, vrlo retke izuzetke koji su, zapravo, bili potvrde pravila da uvek mora (!) biti baš tako, kao te noći u Medisonu. Nisam naivan, svestan sam da je reč i o razrađenom scenariju, pa i delom, u preciznom protokolu. Ne misle svi oni baš o svakom tako dobro i tako lepo, kako su to javno manifestovali. Izvesno je, ipak, sledeće: svaki od njih je govoreći o kolegama vešto skriveno pričao i o sebi. O svojoj, ali i zajedničkoj im profesiji, zapravo. To je suština! Tako se ponašaju istinske veličine. Zato su, uz ostalo, i veliki.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
