Ovoga puta trodelni, „Srpsko-arapska posla“, posvećen je – za međunarodno trgovinsko ili finansijsko poslovanje – krajnje neuobičajenoj, pa gotovo, emocionalnoj vezi, između Vlade Srbije i „brodoteških“ biznismena iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Toliko srdačnosti, rukovanja, grljenja, ljubljenja, osmeha… Dobro, to je tek vizuelni utisak. Suština je, saznaćemo u serijalu, (bila) mnogo dublja i skuplja.

Naslov je dovoljno sugestivan. Sintagma „srpska posla“, još sa prikolicom „arapska“, upućuje, u najmanju ruku, na obavezno gledanje. Ono što smo videli i čuli u prvoj epizodi, emitovanoj na televiziji N1, nije u tom smislu bilo razočaravajuće. Štaviše! Od Stankovićeve se, uostalom, tako nešto i očekuje.

U jednoj rečenici, bio je to činjenični prikaz kako je emiraćanska avio-kompanija Etihad počela poslovanje sa srpskim avio-prevoznikom JAT, a potom, kreditnim putem postala i suvlasnik iste, kojem je, opet, ugovornom prečicom, omogućeno da bira članove menadžmenta i, praktično, samostalno rukovodi poslovanjem kompanije, u međuvremenu, sa novim imenom – Er Srbija.

Nepisano pravilo, zapravo uputstvo pri gledanju televizijske serije – od najljigavije sapunice, preko maestralno pripremljeniih i realizovanih igranih formata, do, kao ovoga puta, dokumentarno-istraživačkog sadržaja – zahteva određenu zadršku u procenjivanju zapleta, raspleta i karaktera u njima.

To posebno važi za serijale sa kriminalističkom potkom, odnosno za vazda zanimljiv odgovor na pitanje: ko je glavni negativac? Taj se – naučili smo u do sada bezbroj odgledanih verzija – trudi da izmišlja, spletkari, glumata, pretvara se, junači, preti, obećava, pokušava da se sakrije iza nepostejećih alibija, optužujući pritom druge… Onda sledi rasplet. I, više ili manje (ne)iznenađujući odgovor.

Mislim da je u ovom slučaju, „svakom dobronamernom“ gledaocu, već posle prve epizode, sve bilo jasno. Ko je i kakav u svemu (bio) ko. Ali, ipak, da sačekamo i preostale dve.

Sedam meseci je ekipa „Insajdera“ radila na ovom istraživanju, naletala pritom, na mnoga zatvorena vrata, dobijala negativne odgovore ključnih aktera i, konačno, obavila odličan novinarski posao.

Prva epizoda emitovana je u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Bez obzira što tamo, možda, nemaju dovoljno podataka o neposrednim akterima ove priče, ubeđen sam da im je sve jasno i da su im, pritom, sevnule mnoge asocijacije, vezane za domaće političko-ekonomske prilike i likove u njima.

Štaviše, Stankovićeva je tako slikovito i televizijski besprekorno obavila zadatak, da je ovo srpsko-arapsko „trangefrangisanje“ zanimljivo i za gledaoce hiljadama kilometara daleko. Zaplet bi bio shvatljiv i u, recimo, Brazilu ili Filipinima… Egiptu ili Južnoj Koreji… I, vrlo prepoznatljiv.

Veoma mi je drago što se autorka vratila na televizijske ekrane. Nedostajao je njen borbeni duh, nepokolebljivost i istrajavanje u započetom poslu. I, dabome, „bulterijevski“ zagriz „Insajdera“ u najkomplikovanije – a, u prethodnih 14 godina za režime, videli smo – prilično kompromitujuće teme.

Povezani tekstovi