E da Božidar Đelić nije, onako još vreo, adrenalinski kipteći od upravo (?) donete odluke da napusti potpredsednički kabinet u Nemanjinoj ulici, prihvatio da gostuje u „Utisku nedelje“… Sve bi se završilo na ovacijama članova glavnog odbora DS i posebnoj posveti – tom hrabrom, odgovornom i moralnom činu – u dirljivom govoru Predsednika samog.

Tako bi (ne)iznuđena Đelićeva ostavka zbog nedobijanja – dobro, odlaganja – statusa kandidata za pridruživanje Evropi zapravo, bio „zlatni padobran“ za meko prizemljenje premijera, kompletne Vlade i predsednika države. Tadićevog režima, u dve reči kazano.

Već sutradan bi za to zadužena kabinetuša okrenula telefone izvesnih glodura, kooperativnih urednika rubrika, komentatora, odnosno analitičara „onih naših, koji kapširaju“ i Veliki Novogodišnji Spin (VNS) bi počeo da se preliva preko stranica i emisije određenih medija. „Ključ je u ekonomiji!“, bila bi to nova (pred)izborna mantra.

„Hat međutim“, kako bi kazali moji mađarski sudržavljani, Đelić je „neoprezno“ (kako bi to rekao srpski premijer Cvetković) otišao Bećkovićki na bunjište.

I, kljuc po kljuc, odveza se jezik, inače, pričljivom Boži. Ispričao je sve što ga Bećkovićka pitala. Ponekad nevoljno, često iznuđeno, ali (ne)očekivano iskreno. Do verbalne suicidnosti, čak!

Dakle, kada je reč o budućoj evropskoj politici Tadića i njegovih, sve ostaje po starom: i Kosovo i Evropa, rezolucija 1244, pregovori sa Prištinom ali i paralelne institucije na severu… Politika bez politike.

A mart, famozni, odlagajući mart? Ma, kakav mart. Maj je ključni mesec za aktuelne političke šampione. Đurđevdanak preciznije, kada sve ozeleni, rascveta se, razbaca se roštilj… Onda je sve lakše, lepše. Spremno za pobedu. Izbornu, jašta.

I, to je to. Dugo putovanje u Jevropu, kako bi to onomad opisao Stevo Koprivica.

A šta će biti sa Božom? On će, kako se poverio Olji, u medijsku izolaciju. Ali će, i to smo čuli, doduše bez funkcije i kancelarije, da krene od vrata do vrata naših domaćina. I, smeo bih se kladiti, kako razrada scenarija spomenutog VNS predviđa, insistiraće namerenik u tom obilasku otadžbine da, recimo, [umadinci očiste svoja dvorišta, Piroćanci okreče kuće, a Laloši, nepoverljivi kakve ih je Bog stvorio, ipak shvate da nije sve u (njinim) novcima… To se, po Đeliću, zove „odgovornost i meritokratija“. Ma šta isto značilo.

Možda se tako očišćenih dvorišta, fasada i buđelara, nekako dogegamo do Evrope.