Film prati sudbinu Kristijana, Edija, Emrana i Sunite koje je napustila majka a ostareli i bolesni otac iako pokušava decu da izvede na pravi put ne uspeva da ih sačuva od opasnosti koje ulica nosi. Pateći za majkom a želeći da imaju isto ono što i njihovi vršnjaci tri brata i sestra iz veoma siromašne romske porodice kreću putem sitnog kriminala. Postaju članovi džeparoške bande koja krade od migranata i otima novac od beskućnika. Prilikom prebijanja beskućnika mlade izgrednike juri policija i uspeva da ih uhvati sve sem Kristijana. Ne smevši ocu na oči bez sestre i braće koji su odvedeni u dom za nezbrinutu decu, Kristijan odlučuje da nađe majku jer je to jedini način da ih izvede na slobodu.

Ono što me je posebno oduševilo u filmu na čijoj premijeri sam bio je podatak da svojim angažmanom Kosta Ristić na veoma efikasan način, hrabro i bez pardona vraća socijalni realizam u srpski film. Neko će u „Banditima“ videti uticaj DŽimija DŽarmuša i Želimira Žilnika međutim ja sam primetio jak i pozitivan uticaj Kena Louča. Za razliku od DŽarmuša i Žilnika koji insistiraju na bizarnosti Louč svoje junake prikazuje onakvima kakvi jesu što na maestralan ali istovremeno i jednostavan, minimalistički način čini i Kosta Ristić. On, kao dosledni realista ne idealizuje protagoniste svog filma, prikazuje ih sa svim njihovim manama i zabludama ali istovremeno jasno i precizno ukazuje da je za sve njihove prestupe objektivni krivac društveno-politički sistem koji je izrodio socijalne devijacije i stvorio okruženje koje negativno utiče na mlade siromašne ljude. Ristić poručuje da su Kristijan, Edi, Emran i Sunita prepušteni sami sebi, da ih u sitni kriminal tera glad, beda i nezadovoljstvo svojim položajem a nikako „kriminogeni karakter“. Ovaj mladi reditelj koji se svojim pristupom filmu razlikuje od većine svojih kolega poručuje i to da su junaci njegovog filma deca kao i sva druga koja žele da se druže, gledaju crtane filmove, budu predmet roditeljske, pre svega majčinske ljubavi. Takođe on kazuje da oni istovremeno imaju osećanja, poštovanje, privrženost porodici, odnosno da su u suštini dobri i pošteni ljudi, lojalni svojim prijateljima i da samo žele da budu siti i slobodni. Gledaoca, koji je, potpuno ljudski, zgrožen zbog prebijanja beskućnika, Ristić motiviše da se solidariše sa mladim izgrednicima jer je i to potpuno ljudski.

Ristićev realistički pristup filmu potiče iz njegovih pankerskih korena koji su uticali da razvije osećaj pravde, jednakosti i slobode koji se jasno manifestuje u „Banditima“. Kosta je naime bio pevač beogradskog stritpank benda Škola anti škole koji je postojao kratko ali je na sceni ostavio daleko veći uticaj od mnogih bendova koji postoje i danas a ne pevaju ni o čemu bitnom. Ne samo da sam zadovoljan Ristićevom umetničkom orijentacijom već se iskreno nadam da će jednog dana režirati istorijski spektakl u stilu legendarnog i neprevaziđenog Veljka Bulajića.