Eks Ju Trep

Veoma kvalitetna produkcija spotova, rađena onako kako to izgleda na MTV i drugim prestižnim muzičkim televizijama. Izvođači su sa prostora bivše Jugoslavije. Rasta, Relja, Džala Brat, Cobi, Buba Koreli su samo neka imena čije sam spotove imao priliku da vidim. Shvatim, identifikuju se sa famoznim „dizelašima“ iz 90-tih po stilu oblačenja, stavu i tematici zastupljenoj u pesmama. Međutim, primetio sam i jednu specifičnost u odnosu na sve druge pravce koji se svrstavaju u žanr dens muzike.

Neki od ovih izvođača bez zadrške u pesmama naglašavaju koliko para imaju, koliko im košta garderoba, kako su im ortaci „naoružani opasni momci“, kako su sve „bitne gradske“ devojke opčinjene baš njima, kako sa istim tim devojkama koje u pesmama „časte“ prostačkim izrazima po klubovima banče bahato trošeći pare. U nekim pesmama se veliča upotreba narkotika, sa akcentom na kokain, a u nekima se izvođači poistovećuju sa narko dilerima. Jednom rečju seksizam, kriminal i hedonistički način života je nešto što se u njihovim pesmama smatra potpuno ispravnim ponašanjem.

Neko će reći pa to je kopiranje turbo-folka iz 90-tih. Donekle tačno, međutim turbo-folk se isto kao i gangster rep poistovećuje sa svojim krajem, svojim komšilukom, ne stidi se svog porekla. Bar formalno se ne odvaja od „običnih ljudi“. Ova ekipa pak uživa u snobovskim tendencijama da se smatra vrednijom i važnijom od sirotinje.

Oni dobro upućeni rekli su mi da se radi o takozvanoj trep muzici koja potiče iz repa. Na kraju sam istražujući shvatio da je reč u stvari o onoj „struji“ trepa koja se povezala sa komercijalnom dens scenom. Najbolji naziv za takve izvođače bi bio pop-rep. Bilo da je pravi izraz pop-rep bilo da je ipak ispravno reći trep očigledno je da je reč o najreakcionarnijem i najskaradnijem muzičkom pravcu ikad smišljenom.

Disko iz 70-ih i 80-ih pankeri su smatrali besmislenom i dosadnom muzikom, odbijao ih je kao nešto potpuno strano korenima radničke klase koja je, shodno svom materijalnom položaju, uvek preferirala buntovničku muziku. Kao jedan od njih sam mislio da ne postoji šansa sa se pojavi nešto „nazadnije“ od disko muzike.

Trep me je u potpunosti demantovao. Dok je disko „samo“ bezidejan a turbo-folk kičast, trep je nadmen, kompleksaški i zajedljiv. Deli svet na „njih uspešne“ koji se samo provode i na „obične smrtnike“ koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Šalje pogrešnu poruku mladim naraštajima, ma kakvo školovanje, pošten rad i pristojnost. Samo klubovi, lova, piće,droga i bahaćenje.

Sasvim je jasno da je trep posledica tranzicije koja je u potpunosti klasno raslojila društvo na ovim prostorima. Ako je neka vrsta muzike saveznik neoliberalnog kapitalizma u slamanju klasne svesti radničke omladine to je onda definitivno trep. Disko je kritikovan od strane panka. Turbo-folk od strane rok pokreta. Trep ne samo da nema opoziciju, a zašto to je tek posebna priča, već ga naprotiv prihvataju i mnogi koji sebe smatraju „progresivnim“ ali istovremeno i „modernim“.