Grad duhova 1Gojko Vlaović Foto: Miroslav Dragojević

Upravo je naziv te pesme karakterističan za ono čime se Beograd može opisati u poslednje vreme.

Glavni grad Srbije, uvek bučan, prometan, užurban  se pretvorio u grad duhova. Razlog nije deindustrijalizacija kao u Koventriju iz pesme The Specials, već epidemija korona virusa koja neprekidno traje već puna četiri i po meseca.

Pre neki dan sam svratio do banke na Slaviji. Bio je lep dan i odlučio sam da se prošetam do svog cilja. Iako je jul, vreme prijatno, škole i fakulteti ne rade, a dosta ljudi je na odmorima, na ulicama nije bilo gotovo nikoga.

To nije uobičajeno za Beograd. I kada je grad ispražnjen jer su neki njegovi stanovnici na moru, a drugi na Adi Ciganliji, ulice su uvek pune prolaznika. Radnje su takođe posećene, a u gradski prevoz je gotovo nemoguće ući zbog gužve.

Sada možete da vidite tek po kojeg šetača na ulicama, a gradski prevoz je sablasno prazan sem u takozvanim „špicevima“ kada ljudi idu i vraćaju se sa posla i eventualno predveče kada omladina dolazi do centra. Takođe, u gradu koji ima više automobila nego za šta je projektovan, sada se ne mogu videti uobičajene saobraćajne gužve. Ili i ako ih ima, znatno su manjeg intenziteta nego što je to inače slučaj.

Hodajući ulicama grada u kome sam odrastao osećam se veoma čudno. Kao da to nije isti grad. Kao da živim u Matriksu. Uvek bih se osećao nekako bezbedno i spokojno hodajući dobro poznatim delovima grada.

Sada taj osećaj više nemam. Dešava mi se da zađem u neku ulicu bez da imam neki posao tamo kako bih osetio atmosferu koju poznajemo od pre epidemije i evociram tako uspomene na dane dok nespokoj nije postojao, ali mi to nikako ne uspeva. Osećaj da ne postoji nijedan kutak na svetu bezbedan od opake bolesti koju su nazvali kovid 19 je jeziv.

Primećujem da neki pokušavaju da ne misle o epidemiji jer im je tako lakše. Drugi pak se ponašaju kao da je ona nešto što se dešava drugima i da njih ne može ugroziti jer se „paze“.

Ja spadam u onu grupu koja prati situaciju i iskreno navija da se kriza što pre okonča. U vojsci sam brojao svaki dan do kraja odsluženja roka. Tako i sada brojim svaki dan do sredine avgusta kada su predstavnici struke rekli da će biti bolje, odnosno da će se zaraza smiriti.

Biti pozitivan i optimista je ljudski i prirodno. Stoga se treba nadati da će epidemija ubrzo nestati, a da se drugi talas neće pojaviti ili da bar neće biti jak. Kada se to ostvari, Beograd će opet biti onaj isti grad na koji smo navikli.