Ko se grabio za batake

Razlog za gužvu predstavljalo je to što je piletina, ali i mnogi drugi proizvodi, tokom otvaranja bila ponuđena po znatno nižim cenama što je izazvalo da ljudi pohrle u Lidl kako bi se snabdeli jeftinim namirnicama. S obzirom da sistem u kome živimo stvara nemaštinu, pohlepu, lihvarstvo, nervozu, razdražljivost nije ni čudo da su se u „ratu“ za piletinu najbolje snašli bezobrazni, beskrupulozni i oholi koji su izgurali „konkurenciju“ iz redova i domogli se najvećih količina mesa. Nakon toga, usledili su malograđanski komentari tipični za ovu sredinu kako je “ naš narod stoka“, „da ne zna da se ponaša“ i da “ zbog takvih nikada nećemo biti kao sav normalan svet“. To su bili samo neki od komentara koji su ništa drugo do vređanje osiromašenih građana Srbije. NIje nikakva tajna da je upravo njih bilo najviše u redovima ispred prodavnica Lidla. Međutim, optužiti narod koji je sasvim normalno i racionalno došao da kupuje u Lidlu kako bi uštedeo i sačuvao malo para za druge potrebe, za nekulturu i bestijalnost je potpuno besmisleno. Činjenica je da je bilo takvih koji su se grabili i gurali druge ali to ne znači da zbog njih treba ismevati radne ljude koji u Srbiji žive veoma teško. Takođe, među tim što su se gurali najmanje ima radnika, penzionera, nezaposlenih. Podaci da su se kokoške i šećer nabavljeni po jeftinijim cenama u Lidlu na crno prodavali po pijacama i privatnim radnjama znatno skuplje pokazuje da su haos u tom trgovinskom lancu napravili uglavnom sitnosostvenici i lihvari, odnosno preprodavci željni brze i nepoštene zarade. Takođe, postavlja se pitanje da li je menadžment u Lidlu mogao da postupi drugaćije i stvori red prilikom deljenja jeftine robe potrošačima ili da zapreti obustavljanjem podele jeftinih namirnica ako se otimačina i tuča nastavi. Obezbeđenje u marketima postoji ne samo da bi pratilo da li neko nešto krade već i da zavodi red u takvim slučajevima. Srpska „elita“ voli da blati i ponižava narod i proglašavajući ga „najgorim od sve dece“ valjda da bi se osetila „superiornije“ u odnosu na „mase“. U svojoj snobovštini ti malograđanski slojevi ne znaju da su gužve, otimačine i tuča za namirnice uobičajene i u razvijenim zemljama kada su rasprodaje. Problem je i u stvaranju takozvanog potrošačkog društva pa je dosta kupaca potpuno bespotrebno bilo tog famoznog dana u Lidlu iako su im frižideri puni, s obzirom da pripadaju situiranoj srednjoj klasi.

Beogradskoj čaršiji primitiivizam malog broja kupaca trebalo bi da predstavlja najmanji problem. Naime, stručna javnost tvrdi da će vrlo brzo i Lidl da podigne cene na nivo koji je uobičajen u drugim trgovinskim lancima kod nas a ta kompanija je, prema tvrđenju sindikata, najgori poslodavac u Nemačkoj. Ali, visoke marže i položaj zaposlenih su očito teme od drugorazrednog značaja za „elitu“.