Onlajn ujedinjenje marksista

Ta politička organizacija otvoreno se deklariše kao marksistička.

Slične partije u svetu se još označavaju i kao demokratsko socijalističke ili levo socijalističke, kako bi naglasile svoju antisistemsku orijentaciju i demarkacionu liniju sa socijaldemokratijom, koja prihvata kapitalističko društveno uređenje.

Partija radikalne levice je nastala ujedinjenjem nekoliko levičarskih grupacija a s obzirom da je jedna od njih i Socijaldemokratska unija imaće i status registrovane političke partije u Srbiji.

To će biti omogućeno time što u zakonskoj praksi SDU postaje  PRL, kako glasi skraćenica nove partije.

Na društvenim mrežama su se već mogli čuti komentari da PRL uspešno vodi kampanju promocije i prvenstveno da to radi na veoma moderan način.

Ono što se postavlja kao glavni izazov pred PRL je kako da postane relevantna politička snaga u Srbiji, zbog čega je inače i formirana.

Recept je veoma jednostavan, na isti način kako je nastala, ujedinjenjem nekoliko grupacija, takav princip treba da zadrži i u nastupima na izborima i protestnim manifestacijama.

Iako u Srbiji, sem Komunističke partije, Titovog unuka Joške Broza, koja nije uopšte vidljiva u borbi za interese radničke klase i sada PRL, nema registrovanih političkih partija deklarisane marksističke orijentacije, to ne znači da drugih grupacija te provinijencije nema.

Neke od njih su zbog veoma rigoroznog Zakona o političkim partijama izgubile taj status, a deluju u kontinitetu od 90-ih dok druge postoje kao neformalne grupe.

I pored toga, mnoge od njih su vidljive u socijalnim borbama.

Ni PRL ni te grupacije samostalno ne mogu postati značajan politički činilac iz niza objektivnih i subjektivnih razloga.

Upravo zbog toga je potrebno njihovo ujedinjenje u širi pokret za ostvarivanje socijalističke alternative.

Njega bi trebalo da sačinjavaju svi deklarativni marksisti od marksista-lenjinista, preko trockista pa sve do demokratskih socijalista u Srbiji.

Da je to jedina ispravna taktika pokazuje primer ujedinjenja marksističkih snaga u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji gde je došlo do koalicionog grupisanja svih nabrojanih, što je dovelo i do izbornog uspeha.

Ne postoji nijedan razlog da taj model ne sledi i marksistička levica u Srbiji.

Srpski marksisti moraju da izbegnu zamku da se stavljaju na jednu od strana u aktuelnoj borbi vladajućih i opozicionih građanskih stranaka i umesto toga otvoreno treba da propagiraju stvar radničke klase.

Nikako ne smeju da ponove grešku Radničke fronte koja se prvo pravilno objedinila sa svim marksistima na predsedničkim izborima a onda na parlamentarnim ušla u koaliciju sa liberalima ostavivši na cedilu svoje drugove iz Socijalističke radničke partije zarad jednog poslaničkog mesta.

Svugde u svetu, pa tako i u Srbiji, marksistička levica ima međusobne razlike.

Međutim, to nikako ne treba da bude prepreka za nužno ujedinjenje.

To se može postići stvaranjem tehničke koalicije svih marksista za zajednički nastup na izborima i socijalnim protestima.

Nema srećne Srbije bez jake marksističke levice, tako da zdušno navijam da do toga konačno dođe i kod nas.