Foto: Radenko Topalović/DanasNi u aktuelnoj predizbornoj kampanji ne izostaju protesti nezadovoljnih radnika. U Srbiji je naime sasvim uobičajeno da uoči glasanja štrajkači budu na ulicama ili protestuju na radnim mestima boreći se za ispunjenje svojih zahteva.
Ove “sezone” u spontanoj obustavi rada su poštari koji uporno protestuju od 24.oktobra zahtevajući povećanje plata za 30 odsto.
Iako je Vlada sa reprezentativnim sindikatima postigla sporazum da se štrajk okonča a da će plate iz dva navrata biti povećane za oko 20 odsto, zaposleni u tom preduzeću koji protestuju, nezadovoljni ponudom, odbili su da prekinu obustavu rada, uz komentar da o njihovim potezima ne mogu da odlučuju sindikati koji nisu učestvovali u radničkom buntu.
U ovom trenutku, prosečna plata poštara je oko 55.000 dinara, što je neznatno više od iznosa minimalne potrošačke korpe u Srbiji iz maja tekuće godine.
Danima već, saobraćajnice širom Srbije blokiraju nezadovoljni poljoprivrednici koji tvrde da su na ivici egzistencije.
Oni zahtevaju subvencije po hektaru u visini od 300 evra, “plavi dizel” bez akcize za 100 litara po hektaru kao i da dizel na pumpama bude bez akcize plus PDV-a od 1. januara.
Predsednik Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite “Nezavisnost” Zoran Ilić najavio je protest za 23. novembar ispred zgrade Vlade u Beogradu.
Ukoliko se nakon toga ne ispune njihovi zahtevi zdravstveni radnici će stupiti u jednočasovnu obustavu rada, a potom početkom decembra i u štrajk.
Razlog za protest su niske zarade u zdravstvu gde, kako tvrdi Ilić, zaposleni sa završenom srednjom školom primaju minimalac.
Pred izbore najviše štrajkuju zaposleni u javnom sektoru kao i oni čija egzistencija direktno zavisi od mera koje preduzima država.
Iako aktuelna vlast tvrdi da su protesti sa kojima se Srbija trenutno suočava politički motivisani suština je potpuno drugačija.
Obustave rada, blokade puteva i ulični protesti se pred izbore praktikuju iz taktičkih, potpuno praktičnih razloga, jer je jedina šansa da država popusti pred štrajkačima upravo tada plašeći se da će izgubiti podršku u glasačkom telu.
Tačno je da među pobunjenima ima aktivista opozicionih političkih stranaka međutim to ne menja suštinu da su protesti socijalni jer da ne postoje razlozi za njihovo održavanje ne bi ih ni bilo, naročito ne zimi po hladnom vremenu.
S obzirom da su zahtevi poštara, zemljoradnika i zdravstvenih radnika u potpunosti opravdani dužnost javnosti je da se solidariše i podrži njihov bunt.
Sa druge strane, loš socijalni položaj zaposlenih nije prisutan samo tamo gde je država poslodavac već je to slučaj i u privatnim firmama.
Za razliku od političara na vlasti privatni kapital ne zanima kakav će biti ishod izbora.
Shodno tome, privatnici ignorišu zahteve svojih zaposlenih za poboljšanje životnog standarda i uslova rada kao i štrajkove koji se organizuju zarad postizanja tog cilja.
Kao što zaposleni u privatnom sektoru treba da budu solidarni sa svojim kolegama kojima je poslodavac država, tako i ovi drugi treba da podrže proteste zaposlenih kod privatnika.
Samo međusobna solidarnost i zajednički nastup i jednima i drugima će obezbediti veće plate i poboljšanje životnog standarda.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
