Rad do iznemoglosti

Nakon tog saobraćajnog incidenta, policija je uhapsila vozača autobusa D.H. na liniji 45, a Sekretarijat za javni prevoz je naložio vanredne tehničke preglede svih autobusa privatnog prevoznika „Unakop“, u kome je vozač zaposlen, angažovanog za javni prevoz u Beogradu. Ono što je svakako privuklo pažnju je to da uhapšeni vozač ima 72 godine.

Osobe u svojim sedamdesetim zakonski imaju pravo da upravljaju vozilima. Tu nema ničeg spornog. Neko ko ima 72 godine može da bude bolji i pažljiviji vozač nego neko duplo mlađi. Da li je za ovu saobraćajnu nesreću kriv ljudski faktor ili neispravno vozilo pokazaće istraga. Odgovorni, ko god da je, mora biti strogo kažnjen zbog incidenta u kome su ljudi povređeni.

Godine vozača autobusa pak ukazuju na tužnu činjenicu da penzioneri u Srbiji moraju da rade i nakon što su svoj radni vek zvanično okončali. Svakodnevno se susrećemo sa tim da veliki broj penzionera u Srbiji i dalje radi.

Osnovni razlozi zbog kojih su penzioneri umesto da šetaju unuke ili se druže sa ispisnicima i dalje radno angažovani su niske penzije i želja da pomognu svojoj deci koja imaju male plate.

Retki su ljudi u poznim godinama koji su i dalje zaposleni iz zadovoljstva, ne računajući tu naravno privatne preduzetnike čije radne naloge ispunjavaju drugi.

Uglavnom, većina penzionera ne radi zato što je to njihov izbor već zato što ih je na to naterala nužda.

Srbija je klasno podeljena zemlja, u njoj postoje velike socijalne razlike, plate su niske, iznos minimalne zarade je mizeran a stopa nezaposlenosti je visoka.

Shodno tome i penzije koje su naši stariji sugrađani zaslužili svojim vrednim i predanim radom su suviše niske da bi „treće doba“ provodili bezbrižno i ugodno.

Svaki penzioner, što je potpuno normalno, želi da se finansijski nađe svojoj deci u slučaju potrebe kao i da može da počasti svoje unuke. S obzirom na visinu penzija u Srbiji mnogima to predstavlja nemoguću misiju. I zbog toga dosta njih mora da radi.

Potpuno je izvesno da vlastodršcima odgovara tendencija da se granica za odlazak u penziju povećava. Na taj način neki penziju neće ni dočekati što smanjuje budžetska izdvajanja za najstarije.

Granica za odlazak muškaraca u penziju u Srbiji je svojevremeno podignuta na 65 godina a za žene u ovom trenutku iznosi 63 godine i dva meseca života. Ta granica se postepeno povećava kako bi 2032. godine i žene odlazile u penziju sa 65. godina.

Granica za odlazak u penziju se ne podiže samo u Srbiji već je to slučaj širom sveta. Ono o čemu zagovornici tog procesa ne razmišljaju je to da li ljudi mogu da rade u kasnim godinama a da se to ne odrazi na njihovo zdravlje i koncentraciju.

Istina je pak, da to što stariji ljudi moraju da rade, kao i to da se stalno povećava granica za odlazak u penziju, nije ni pravedno ni humano, ali ni racionalno.