Destilacija dijaloga

„Pronalaženje rešenja zahteva glavu vruću od stalnog razmišljanja, srce koje je hladno na preterane emocije i ruke uprljane kompromisima. I naše i albanske.“

Unutrašnji predsednikov monolog, iskazan kroz autorski tekst u „Blicu“, signalizovan je kao početak unutrašnjopolitičkog dijaloga, u maratonskoj i sparnoj emisiji na „Pinku“ jer je bio razgovor između njega i još jedne osobe a dramski značaj ozbiljnosti teme, dale su dve uključene gledateljke koje su jedva sricale naručena pitanja! Ako niste znali, posle ove emisije sasvim sigurno znate kako Vučić zamišlja demokratsku raspravu o Kosovu.

On ne beži od obaveze „da pozove sve na razgovor “ uključujući i mrsku mu opoziciju od koje za četiri godine nije čuo ni jednu pametnu reč što se ekonomije tiče ali, ko zna, možda im se omakne nešto pametno u vezi sa KiM. Naglasivši da se njegovim političkim protivnicima ne piše dobro i da ga ne mogu pobediti ni za dvadeset godina, uz opasku da ne namerava toliko da vlada, već deset puta manje, što je unelo računsku konfuziju jer bi to značilo vladanje još samo dve godine, skinuo je breme strepnje od sopstvenog lapsusa jer će, ponovio je i ovaj put, lično predložiti naslednika koji će takođe da ih pobeđuje.

Uz priču o svemu i svačemu, uglavnom harangama na njega, mrziteljima, „lakrdijašima“ političkim protivnicima, sprečenom krvoproliću pred skupštinom, oćutao je o redarima, prijateljima Mutavog, ali je „ekskluzivno“ po stoti put saopštio kako smatra da je njegov brat namerno prebijen, samo zato što je njegov brat i retorički upitao šta bi se desilo da je neko od porodica Janković, Jeremić tako brutalno isprebijan? Kao da devedesetih, kada je bio u vlasti, brutalnog prebijanja i ubijanja nije bilo? „Pa obesili biste me na Terazijama!“ Očigledno ne bi! Ili da je kojim slučajem u mom stanu iz mog pištolja neko ubijen, iako do danas nismo saznali o oružju u Jajincima, upitao je “ pa da li biste mi dali da budem predsednik“?! Tako je Vučić „čistio“ nepoželjne iz dijaloga i sondirao put zamišljenim idealnim učesnicima istog, crkve, akademije, njegove stručne javnost i naravno njegovih običnih građana, koji će klicajući mu, tražiti završnu odluku. I to je ono što najviše zabrinjava – vučićkratija. Tražili ste, gledajte, nećete videti više od onog što ne da da vidite!?

Ozbiljan razgovor podrazumeva ozbiljnu i argumentovanu razmenu mišljenja o čemu se nije čula ni reč. Podrazumeva, takođe, signifikaciju najudaljenijih i najbližih stavova, razgovor o alternativama u oba slučaja i naravno kompromis. Bolje „uprljane ruke kompromisom“ nego barutom. A to dalje znači da javnost treba da sazna šta je sve ispregovarano. U tom slučaju bi i neka od pitanja sama po sebi otpala. Da li će Srpska lista, dirigovana iz Beograda, i dalje bojkotovati kosovske institucije, kako će se ukinuti barijere u poslovanju, da li će se ukinuti paralelne institucije, da li su neke od tih tema među kojima je i vojska Kosova, već na stolu u zamenu za implementaciju Zajednice srpskih opština, da li je oportuno deblokiranje ulaska Kosova u međunarodne organizacije (UN, UNESKO, Interpol)… Da li priznanje Kosova može da bude dobitak i za Srbiju? Kako unaprediti položaj Srba ne samo na Severu već i južno od Ibra? Šta je to realna politika koju Vučić toliko pominje a ne otkriva šta pod tim pojmom podrazumeva, koja je uopšte njegova platforma izuzev lične želje da ne ostavi probleme u nasleđe. Može li to on? Bez, dakle, otvorene rasprave i odgovora na ova pitanja sve deluje kao farsa ili puka imitacija debate, da se vlasi ne dosete ni ovi u zemlji ni ovi van nje!

Nikada ne možeš preći okean dok ne skupiš hrabrost da izgubiš obalu iz vida, beleži se misao Kristofera Kolumba. Iako se sa njim još nije poredio evidentno je da Vučić preferira sasvim suprotne stavove, čvrsto se drži obale a o burnom okeanu priča ili ćuti prema prilici i ličnoj proceni korisnosti. Prema tome svi su izgledi da će i zaključci ovako zamišljenog, destiliranog, javnog dijaloga, biti usvojeni u Skupštini Srbije uz brojne povrede dostojanstva poslanika. Kazne će, dakako, plaćati opozicija, koja ionako jedva drži nos iznad vode a o prelasku okeana i ne razmišlja.