… a koja, poput gumice, jednokratnom upotrebom izbleđuje i briše do nevidljivosti teško ostvarivane i građene pojmove: stabilnost, saradnja, mir u regionu.

Ne tako davno, srpsko-hrvatski kurtoazni susret, Kitarović – Vučić, na polovini mosta, pokazao se obostrano dozirano otmen, do strogo ograničenog poželjnog stepena za unutrašnju i za spoljnu upotrebu. Kao što se ona posle toga, skandalozno, a zahvaljujući društvenim mrežama i tragikomično, izvinjavala hrvatskoj deci zbog srpskih čokoladica, tako i on skida glazuru sa „Slatkog greha“ najavljujući prelomnu tačku „Srbija je sve vreme bila strpljiva i trudila se da ne reaguje, ali će od sada drugačije razgovarati“. U međuvremenu u Hrvatskoj se podiže ploča u Jasenovcu sa ustaškim pozdravom, u Srbiji se kamenuje izložba o rušenju Vukovara… Radikalizovana retorika, povećana netrpeljivost i nerazumevanje elita dve zemlje, uoči hrvatskih, sve ukazuje, nastaviće se, još žešćim tempom uoči srpskih izbora. Najgore će biti u Hrvatskoj Srbima, u Srbiji Hrvatima.

Svakome je jasno da saradnja Srbije i Hrvatske u velikoj meri zavisi od političkih opcija na vlasti, ali čini se da presvučena evropska plava odela i jedni i drugi prekrajaju u mundir… A to svakako nije dobro ni za jedne ni za druge. Sve ide u pravcu koji su međusobno prošli Slovenci i Hrvati na putu za Evropsku uniju, kada je intenzitet njihove međusobne mržnje, među običnim ljudima, dostigao sam vrh prema tadašnjim anketama, pa su i uvrežene personifikacije zla, pod tim talasom, padale na dno lestvice.

Zamislite da se bez odlaganja i mrzačke retorike, uz puno uvažavanje osećanja i osetljivosti drugih, priđe otkrivanju sudbine nestalih u minulim ratovima, rešavanju imovinsko-pravnih i socijalnih pitanja, da se uz međusobnu saradnju pokrenu i zajedničku projekti prema trećim zemljama, da obe zemlje podstiču kulturnu razmenu, da počne pisanje zajedničkog udžbenika istorije, sa svim fusnotama i naznačenim neslaganjima, zamislite, na primer, da Srbija podigne spomenik u logoru Stajićevo a Hrvatska u splitskom logoru Lora. Da ja to mogu zamisliti i nadam se da nije utopija ili možda jeste u postojećoj razornoj distopiji.

Može Angela Merkel da apeluje da se bilateralni problemi bilateralno rešavaju, ali to, očigledno, šepavo napreduje! NJoj, takođe, slede izbori a ni Evropa više nije ista. Ipak sve se može posmatrati sa razumnije strane.

Pregovori EU sa Srbijom počeli su u januaru 2014, prva dva poglavlja otvorena su u novembru 2015, četiri u ovoj godini, neka sledeće bude osam, dakle, napredovanje geometrijskom progresijom i to uopšte nije loše i možda baš tako, opuštenije bez velike pompe i teških reči i dodatne nervoze treba treba gledati na priključenje i sopstveni preobražaj. Ima, naravno, onih koji će evroskeptično cvileti kako je taj put protivprirodan i kako je mesto Srbije u evroazijskim integracijama, a ima i onih koji smatraju da put u Evropu uopšte nije bitan već je bitan ulazak u NATO, ali nema sumnje da je najviše onih koji smatraju, a to su i svojim glasovima potvrdili, da je Srbija evropska zemlja i da zbog sebe i sopstvenog uređenja života treba da teži izvornim evropskim vrednostima. Vučićev glavni koalicioni partner, šef diplomatije Ivica Dačić, ne pokazuje znake razumevanja za ovo poslednje! Naprotiv, melodično uz znakovitu pauzu otkriva da mu je „naglo pao… interes“ za takvom Evropom u kojoj odlučuje Hrvatska. Bravo, majstore, zatapšaće prvi, zabrinuće se drugi, zaćutaće treći, kao da svi imaju beskrajno mnogo za mrcvarenje vremena, za zabavu, navijanje dok neko ne podigne nišan bilo za spoljnu bilo za unutrašnju upotrebu.

Sve se dešava u danu kada je šef diplomatije Ruske Federacije, Sergej Lavrov, u poseti Beogradu, kao velika leđa i podrška „zajedničkim interesima spoljne politike“… Za njega je EU auuuuuuu, ali ni reč, prema pisanju medija, o tome niti zbori niti rogobori Srbiji. Zato i brine što taj eho, eu, auuuu, euuuu, auuuu postaje sve glasniji a put ka EU nejasniji…..