… zaokupljen odanošću i poverenjem prijatelja, bezazlenim komentarima drugih pripisuje preteće značenje, trajno zlopamti i oseća se ugroženo i iskorišćeno. Takav čovek, sklon samoobmani i varki, sklon je obmanjivanju i drugih, stvarajući kolektivnu iluziju da samo on može da upravlja krizama i njihovim razrešenjem. Sa liderske pozicije, svoje varke prenosi na svoje pratioce i podanike, postaje oličenje, sopstvenim modeliranjem, pritiskom i ucenama, stvorene opšte atmosfere i stanja duha, naravno, uz besprimernu kontrolu medija koji veličaju njegov lik i delo.

Ne plašim se nikoga i ni po koju cenu neću odustati od svojih ciljeva – jedna je od rečenica koju već pet godina neprekidno ponavlja, a u suženom fokusu javnosti niko ne postavlja pitanje koji su njegovi ciljevi. Floskuletina – da zadrži vlast i to autoritarnu – jednako je nedovoljna za razumevanje onog što se događa, koliko i njegovo sistematsko tamanjenje i trebljenje opozicije koja mu sopstvenim samouništenjem ne odmaže.

Dve godine je bilo potrebno da se probije vest, zatrpana najjeftinijim hlebom, igrama na rijaliti televizijama i progonom neistomišljenika, istorijskim poduhvatima kakve nije imao ni Tito, mudrom spoljnom politikom boljom od De Golove, filosofijom boljom od Veberove, Er Srbijom i najrentabilnijim aerodromom …..da Srbija nije lider u regionu i da nema najveći rast društvenog brutoproizvoda…. Posle finansijske konsolidacije, uz pomoć eksministra Vujovića i sporazumu sa MMF iz predostrožnosti, skoro četiri godine, nereformisana država se bogati, otuda suficit u budžetu, a građani siromaše, javna preduzeća svojim neuništivim pipcima dodatno pljačkaju narod, a za sve što ne valja krivi su „prethodni čiji su „prethodni“ ovi sadašnji na vlasti, doveli zemlju u rasulo, vodili ratove, uveli sankcije, prizvali bombardovanje i doveli zemlju u bankrot, potpisali kapitulaciju i Kumanovski sporazum, čije se posledice trpe do danas i dugo će u budućnosti.

Javnost Srbije je obavestio da nije za zamrznuti konflikt sa Kosovom, mada na zamrzavanju temeljno radi, resetovanjem nacionalističke retorike i instaliranjem novih neprijateljstava kroz kontradiktorne izjave. Pregovori nemaju alternativu ali ja Albancima ništa ne verujem! Od Prizrenske lige… Srbija je za mir ali će 2019. imati najjaču vojsku u regionu. Sa preko milijardu evra godišnjeg vojnog budžeta, sam se hvalisao i raskrinkao lični prioritet ! A vi „penzosi“, poput žaba, polako se krčkajte dok ne izumrete, jer pre ćete izumreti nego dočekati da vam vrati oteto.

„Znam koliko sam teških razgovora imao“ (pominje samo Amerikance i Nemce) ….“bićemo pod velikim pritiscima. Oni koji žele na različite načine da Srbiju slome pokušavaće da to urade iznutra, da oslabe našu pregovaračku poziciju, da pokažu šta su sve u stanju da urade“, izjavio je predsednik države i maestralno zakovrnuo vodu na svoju vodenicu, izbegavajući odgovor šta će on da uradi. Kada nema odgovor, uvek je kriva opozicija koju „čašćava“ najprostačkijim nazivima, „secikeše, ludaci batinaši“.. Tako je i ovaj put sludio javnost optuživši Đilasa, Jeremića, Jankovića i Obradovića za blokadu puteva zbog cena goriva, izjavivši „da je svako ko želi da protestuje dobrodošao, samo da ne krši zakon“ a onda, po ko zna koji put, prešao Rubikon, prekršio zakon i nadležnosti koje ima kao predsednik Republike. Trećim odlaganjem, izjasniće se, navodno, do kraja juna, kupuje vreme i kao veliki reditelj, koji režira društvenu stvarnost i njene opasnosti, fokus interesovanja prebacuje na „ukrajinski scenario“ a tako i na potkupljenu, dirigovanu i neprijateljsku opoziciju.

Malo ko, iz bulumente koja ga prati i podržava, zna da „ispljuvani“ opozicionari nemaju nikakve veze sa Crnom Gorom ili Republikom Srpskom, gde su, takođe, bili protesti i blokade, a još im manje pada na pamet da poremete Vučićevu deluziju i predlože mu da, kada se već meša u tuđi posao, „smanji akcize na gorivo i zaustavi pljačku“ po kojoj je Srbija, uz pranje novca i korupciju došla do „vodećeg mesta“ u svetu za njegovog vakta.

Dok ne odluči gde će, šta će i kako saopštiti javnosti, Srbija klizi u zastrašujuću netrpeljivost prema različitom, u svakodnevno nasilje, krupan vez sekirom, ksenofobiju, odsustvo empatije, psi ratova ponovo reže i truju mlade, tako da se nameće pitanje da li ta kupovina vremena upravo tome i služi? Jer, ne bi bile problem njegove iluzije i ukorenjavanje nekih verovanja uprkos objektivnim dokazima u suprotno. Problem je što je u svoju deluziju uvukao značajan broj ljudi, ogromnu većinu glasača i što se mnogi među njima nadaju da će se Kosovo vratiti kad tad a neki i glasno zagovaraju bolje rat nego pakt. Deluzija, kao prolazna epizoda i kao trajanje, za sada nema leka.