Letnjičarenje

Posle poprilično vremena, u predahu između nadmetanja u ronjenju, plivanju, dobacivanja loptom, međusobnom prskanju, započeo je sledeći dijalog:

„Kak’ se zoveš?“ „Vid.“ „O super, moj najbolji drug je Vid.“ „A kako se ti zoveš?“ „Mateja!“ „Suuuper, moj drug iz razreda se zove Mateja!“ „A odekle si ti?“ „Iz Beograda.“ „A ti?“ „Iz Zagreba.“ „Koji jezik vi govorite?“ „Srpski.“ „A vi?“ „Hrvatski.“ „Pa kak’ se mi tako dobro razumemo!?“

Osmeh i izraz iznenađenja, samo za trenutak, prođe njihovim licima i nastaviše da se igraju.

Eto, što se mene tiče, toliko u prilog Deklaracije o zajedničkom standardnom jeziku policentričnog tipa … kojim govori više naroda u više država s prepoznatljivim varijantama, bosanskog, crnogorskog, hrvatskog i srpskog.

„Insistiranje na malom broju postojećih razlika te nasilnom razdvajanju četiri standardne varijante dovodi do niza negativnih društvenih, kulturnih i političkih pojava, poput korištenja jezika kao argumenta za segregaciju djece u nekim višenacionalnim sredinama, nepotrebnih „prevođenja“ u administrativnoj upotrebi ili medijima, izmišljanja razlika gdje one ne postoje, birokratskih prisila, kao i cenzure (te nužno autocenzure), u kojima se jezično izražavanje nameće kao kriterij etnonacionalne pripadnosti i sredstvo dokazivanja političke lojalnosti“, kaže se u Deklaraciji. Mada potpisnici ovog papira eksplicitno ističu: „da postojanja zajedničkog policentričnog jezika ne dovodi u pitanje individualno pravo na iskazivanje pripadnosti različitim narodima, regijama ili državama; svaka država, nacija, etnonacionalna ili regionalna zajednica može slobodno i samostalno kodificirati svoju varijantu zajedničkog jezika ali suština ovog dokumenta je da su sve četiri varijante ravnopravne i ne može se jedna od njih smatrati jezikom a druga varijantama tog jezika“.

Direktan odgovor na ovu deklaraciju a što je dokaz da je ista pogodila u centar ili ti ga „sridu“ jeste jedna reciklirana, kao nova, s prepoznatljivim narativom, velikosrpska deklaracija u najavi, o delovanju za „opstanak srpske nacije i srpskog naroda“, koju će na jesen elaborirati modernizovani parlamentarni „monarsi“, Vučić & Dodik, i to baš na simboličan datum – stotu godišnjicu prisajedinjenja Srema, Banata i Bačke Kraljevini Srbiji…

I dok Dodik akcenat zajedničkog poduhvata, dve „buduće srpske države“ stavlja na ugroženost srpskog naroda a Vučić ublaženo svodi na običnu priču o srpskom jeziku, ne može da se prenebregne bliža prošlost u kojoj je pred ratni raspad Jugoslavije sve tako i počelo.

Ako ovom projektu dodamo još jedan, kojim se upravo „proslavlja“ direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić, neverovatnom obznanom sabornosti i monolitizma, a koji jednu političku partiju na Kosovu, Srpsku listu, proglašava „političkim projektom od nacionalnog značaja“, onda se ne postavlja pitanje da li je on pri sebi, već šta je sledeće!?

Kompatibilno sa tim je zakasnelo Dačićevo „probrbljavanje“ o podeli Kosova i Vulinovo zaklinjanje u jedinstvo sa Rusima a sasvim blizu toga je i diskriminacija Direktorata Er Srbije prema autističnom dečaku… Sve je moguće, a ukoliko je sve moguće ništa nije realno, kako glasi engleska sintagma „If anything is possible but nothing is real“.

I nije realno da je dolazak „Ikee“, čemu se izuzetno radujem, dokaz evropskog puta i modernizacije Srbije, što se bezbroj puta ponavljalo ovih dana, a u uzgrednom razgovoru na aerodromu potencirao mi je i gradonačelnik LJubljane, Zoran Janković, koji je privatno došao na službeno otvaranje u Beograd. Pa zašto onda Slovenija nema „Ikeu“, uzvratila sam mu pitanjem, zato što je malo tržište!? Da, ali sa velikom potrošačkom snagom, odgovorio mi je spremno da će se u to uveriti i menadžment ovog popularnog lanca nameštaja…

I nije realno da svi građani Srbije i Republike Srpske žele da se spašavaju Dodik – Vučićevom deklaracijom, a svi Srbi sa Kosova Đurićevim „projektom“.

Na svu sreću ono što je bilo nemoguće, može da postane realno ako se građani samoorganizuju i bez obzira na granice i različite varijante zajedničkog jezika dobro razumeju. Oni na primorju, počelo je na ostrvu Brač, besplatno su primili 600 mališana sa posebnim potrebama i mnogi od njih prvi put su videli more. Ovaj jedinstven naum, ostvaren komunikacijom preko interneta, okupio je 16.000 ljudi sa ex Yu prostora i svako je nečim doprineo, besplatnim prevozom, hranom, novcem, da se premoste bedemi koje postavljaju političke oligarhije, raznim zastrašivanjima sopstvenih građana onim drugim i tuđim da bi posle odigrali rolu spasitelja. E to je ovogodišnjem letničarenju, u sparnim i prevrelim danima, dalo dah nade i svežine uprkos promocije pokvarenih i ustajalih ideja od navodnog nacionalnog interesa.