Mrtva trka sa zvezdicom

I dok su, posle velikih žrtava, bezbrojnih neuspelih mirovnih pokušaja, etnonacionalističke vođe, uz posredovanje Evrope i Amerike, zabravljene u Dejtonu potpisivale mirovni sporazum za Bosnu i Hercegovinu, novi crni oblak nadvijao se nad smanjenom zemljom a Badinterova knjiga o razdvajanju u okvirima republičkih granica, pokazivala je svu nedostatnost u slučaju Kosova i Metohije! Onda je došao novi rat, stradanja, raseljavanja, bombardovanje, zablude. U ovom krokiju zajednička nit je inađijska Miloševićeva politika i trajno uništeno, razoreno i podeljeno društvo, koje niti je znalo niti je bilo šta naučilo na sopstvenim lošim iskustvima. Srbija nije prihvatila Ahtisarijev plan, ali je Ahtisari ipak dobio Nobelovu nagradu za mir, a Srbija je „pobedila“ Kumanovskim sporazumom, potpisao Milošević i izgubila suverenitet nad delom svoje teritorije. To je dan kasnije overio Savet bezbednosti UN Rezolucijom 12 44 a nepovoljne odredbe iz tog dokumenta sakrivale su se od javnosti kao zmija noge. A onda je usvojen Briselski sporazum koji se kao lek na kašičicu dozirao javnosti a damar snage, srčanosti i života, Kosovo, ubrzavao se ili usporavao prema potrebama elita i ušuškavao u postistine, uvećavanjem očekivanja kako nije sve izgubljeno! Taj sporazum i učešće srpske manjine u institucijama Kosova i prilično intenzivni pregovori predsednika Vučića i Tačija o pravno opšteobavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa između Prištine i Beograda, zaista je jedno vreme relaksirao odnose! Započeo je i isto tako prestao unutrašnji dijalog, Vučić je po prvi put progovorio o novoj realnosti i po prvi put progovorio i o greškama srpske politike ali je stalno odlagao da predstavi javnosti svoj predlog a onda je kao kad sa istrošene fasade opada malter, ogoljena istina počela da isplivava na površinu. Normalizacija se kao izraz izgubila iz upotrebe a počelo je zatezanje odnosa , nestala je diplomatska trpeljivost a prebacivanje i ispostavljanje nerešenih računa dovelo do mrtve tačka i prekida svakog razgovora.

Pet godina Priština nije ostvarila jednu jedinu i najvažniju stvar Zajednicu srpskih opština, ja sam za mir i stabilnost ali ne mogu oni sve a mi ništa, svi moramo biti podjednako nezadovoljni, kompromis, bila je nova mantra od koje se polako dizao društveni tonus, uz sve češće provokacije sa jedne i druge strane… Jer svi, kao hoće mir, a onaj drugi ga kao neće!

Oslikani voz, hapšenje direktora Kancelarije za KIM, niko ne može da mi zabrani da se krećemo po svojoj zemlji, brutalno prebijanje nenaoružanih ljudi, civila koji su se okupili na debati u Kosovskoj Mitrovici, od „bezbednosnih“ snaga Kosova, Tačijeva „turistička“ vožnja Gazivodama, zabrana rukometnoj omladinskoj reprezentaciji da igra meč sa sportistima preko administrativne linije, pobeda i triumfalizam Srbije u UNESKU i Interpolu, povlačenje priznanja kosovske nezavisnosti, sada već dvanaest zemalja, kosovsko uvođenje stopostotnih taksa na robu iz Srbije i BiH i najnoviji zahtevi Prištine, za ratnom odštetom i sukcesijom, sve je to zaoštrilo ne samo retoriku već i postupke. Kosovo je naše sa zvezdicom ili bez nje i tačka, rezolutne su obe strane! Samoproglašena, nepostojeća, država Kosovo, koju Srbija nikada neće priznati, odgovora postupcima dokazivanja sopstvene državnosti i nezavisnosti, ne mareći za stav Srbije i oglušujući se o preporuke i zahteve međunarodnih institucija. Kršenje Rezolucije 1244, SSP, CEFT-a i Briselskog sporazuma, ukratko „ubijanje „, međunarodnog prava moguće je ako iza sebe imaš velikog brata kao što Kosovo ima SAD. Zar je nova realnost da od pravde i prava ima pravijih! Šta Srbija uopšte može da uradi? Pa neće valjda u rat? To odlučno tvrdi i predsednik Vučić – neće! I dobro je što smiruje situaciju jer kad tad, zna i sam, obe strane će opet morati za pregovarački sto. Strpljen spašen kaže naš narod!

Trenutni nedostatak moći u međunarodnim komunikacijama, više ne zove nikoga, ni Merkel, ni Mogerini, ni Stoltenberga, a mogao je u bilo koje doba dana i noći, obilato koristi za nadoknađivanje iste u zemlji. Zato stiže da drži predizborni miting u malenim Lučanima, i onda kao navodno čeka neizvesne rezultate i kao navodno ne zna šta su radili njegovi ucenjivači, njegova policija i sekretarka! Znojav od uzbuđenja, usplahireno saopštava sa uzdahom olakšanja, kao da je Kosovo ponovo ušlo u sastav Srbije, kako je pobedio, a pobedio je sa dosad neviđenim dvotrećinskim procentom ! Možda mu žudnja za predoziranom unutrašnjom moći u zemlji i omađijanost sopstvenim značajem u svetu, „kao niko do sada“, magli vidik i slabi kapacitet za rešenja kojih je i on svestan samo ne želi da ih javno izgovori.