Na predsedničkim izborima 2012. niko nije sumnjao da se osvojeno pravo na slobodne i fer izbore posle Petog oktobra, može derogirati, pobedio je osnivač Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, na radost dela biračkog tela a kajanje i žalost dela glasača koji su kritički nastrojeni prema tadašnjim vlastima smislili društvenu igru „beli listići“… Nedugo posle naprednjaci su pokazali svoje pravo kameleonsko lice, i od mirne tranzicione i tolerantne zemlje, u sebi i oko sebe u regionu, Srbiju pretvorili u haotični, šizofreni, nesrećni poligon za uništavanje svega prethodnog, s teškom mukom normalizovanog, posle ratova i bombardovanja. Spektakularnom kontrolom medija (u predizbornoj kampanji Vučić zastupljen četrdeset jednu hiljadu puta više od svih protivkandidata) kriminalizacijom i blaćenjem političkih oponenata i javnih ličnosti, sve ogoljenije se uspostavljao teror nad istinom, a tako i nad ljudima, produkovanjem državnih neprijatelja, udara, kriza i stranih plaćenika…. I možete, pozivajući se na zvanične podatke reći ili napisati da su demokratske vlasti 2008. skoro prepolovile zatečeni javni dug zemlje i da je zbog svetske ekonomske krize naredne četiri godine narastao na 15 milijardi a da je danas posle šest godina naprednjačke vlasti dostigao skoro 25 milijardi evra, dakle, možete reći da opsenar ne govori istinu, završićete na crnoj listi mejnstrim medija, mračnom vebu ili tabloidnim papirčinama koje ta ista vlast „hrani“ izmišljotinama da bi učvrstila sopstveni status, i da bi njena „istina“ bila dominantna i neprikosnovena.

I uvek sve počinje rečima koje se bilion puta ponavljaju a jedine mogu da se čuju, da bi se usadile u mozak recepijenata da bi se jezik razvlastio misli i smisla i da bi počeo da diktira i upravlja osećanjima ljudi. Žuti ološ, lopovi, agenti, strani plaćenici, neprijatelji zemlje, pijanci, kurve ustaške, to je rečnik u najvišem zakonodavnom telu u Srbiji 2019. godine koji je prema izjavi istoričarke Branke Prpe, u Bundestag uvela nacionalsocijalistička partija 1933. Zato su, valjda, i danas u nemačkom zakonu laž i kleveta krivično delo. U knjizi Jezik Trećeg rajha, Viktor Klemperer (prikaz u Peščaniku), piše kako je nacizam prožimao celu stvarnost preko reči. I Hitler je rečima objedinio svoje dve funkcije kancelara i šefa države u Führer und Reichskanzler. On dalje tvrdi da autoritarci i fašisti vode borbu oko reči da bi dobili rat ideja, i potom analizira rečnik savremenika, desnih i ekstremističkih pokreta. Jezik je „ključni mehanizam kontrole“ pa tako navodi Trampa i listu reči koje su republikanci utvrdili da bi definisali „svoju viziju javne službe“ i listu etiketa kojima treba obeležavati svoje oponente.

„Prva lista: „konflikt“, „hrabrost“, „debata“, „slušati“, „mobilisati“, „za zastavu“, „za decu“, „za životnu sredinu“, „za reforme“, „snaga“, „čvrstina“, „jedinstven“ i „mi/nas“… Druga lista „korumpirani“, „korupcija“, „propadanje“; „uništenje“, „rušilački“, „pohlepa“, „hipokrizija“, „ideološki“, „liberalni“, „laž“, „permisivnost“, „bolesni“, „pretnja“, „izdajnici“, „sindikalizovana birokratija“, „socijalna pomoć“ i „oni/njih“.

Svaka sličnost sa upotrebom reči u javnom diskursu Srbije, nije slučajna a majstori „storitelinga“, ili po domaćem „pričam ti priču“ gde magarci riču…. nisu, koliko se sećam, mimoišli ni predsednika Srbije svojim savetima. Problem je što ni sami nisu bili svesni koliko je naš jezik bogat i koliko sramoćenje i blaćenje oponenata može da bude varvarski kreativno! Imam u vidu ne tako daleku prošlost u kojoj se“ izoštravao“ rečnik dnevnom dozom propisane proizvodnje mržnje prema drugima u pripremama za ratni raspad Druge Jugoslavije.

Potresno svedočanstvo „Iza sedam logora“, Viktora Ivančića, Nemanje Stjepanovića, Hrvoja Polana, s podnaslovom od zločina kulture do kulture zločina, govori kako su se i bine domova kulture u vreme rata pretvarale u poprište zločina i najbestijalnije mučenje zatvorenika….

Prema tome, najmanje, šta možemo svi zajedno da se upitamo jeste čemu vodi današnji javni diskurs! Bilo bi pristojno da predsednik države neupitno pravo na debatu i dijalog, kao na Minhenskoj konferenciji, počne da praktikuje i kod kuće u domaćoj komunikaciji. Ako pristojnost, institucionalni i demokratski bonton budu i nadalje izostajali kod kuće, onda je razumljivo što se novi „start ap“ za uljuđeno društvo traži tamo gde jedino može, na ulicama, i u ugovoru sa građanima koji traže oteto pravo na slobodne i fer izbore i pravo da kontrolišu svaku vlast. Jer ne treba zaboraviti sve počinje od reči.