Gotovo kao sijamski blizanci, sa dve glave, osmislili svoju petparačku priču da se, bez troška jednog jedinog dinara, izuzev onih 200 do 400 evra za iznajmljivanje aviona, kontinuirano reklamiraju u kampanji koju, veli premijer, ne vode…

Na desetine puta dnevno, u svim medijima, i pisanim i nepisanim, pominjana su njihova imena, razglabalo ko je glogov kolac, zašto je bitno da nepobedivi i ovaj put pobedi, a armija partijskih aparatčika i analitičara svesrdno se trudila da javnost upije kao sunđer, Vučićevu hrabrost i spremnost na žrtvu zbog očuvanja stabilnosti Srbije.

Niko od njih nije, nažalost, umeo da objasnio zašto bi se država destabilizovala bez Vučića kao predsednika, a premijer je državnički ćutao, što nije njegova karakterna osobina, znaju i odgovor na pitanje koje se bilion puta postavilo tokom minule sedmice.

Dok je u javnosti glumio da razmišlja o predsedničkoj kandidaturi, uveliko je snimao spot u kome je anticipirao odluke predsedništva i glavnog odbora SNS. Zato osnovano sumnjam da su sva ona čekanja na međusobni sastanak i dogovor Nikolića i njega bila deo predizbornog marketinga. Valjda je to znao i biološki Nikolićev sin pa se disciplinovano povinovao partijskim odlukama po principu – bolje njima nego rođenom ocu!

Virtuelna turbulencija iz aviona preneta u javni diskurs ipak je okrznula i poprilično uzdrmala blizanca sa Andrićevog venca. Jeste da je njegova uloga „izdajnika“ bila nezahvalnija i nemali broj anketiranih i upitanih otpisali su ga, u Bajčetinu, da peče rakiju i sanja o moravskom kanalu i vodenom putu do mora. Nasuprot njemu „spasitelj“ Vučić iz ove ujdurme izlazi, za sada, ojačano i dok se hirurški ne razdvoje u nekoj od budućnosti, blizanački blisko će sarađivati i dnevno će koordinirati ključna pitanja za Srbiju a naročito za očuvanje lične vlasti.

Ako je ovako bilo u trećoj nedelji februara i još neraspisanog datuma izbora, šta li treba očekivati tada? Svašta! Nema sumnje Vučić je spreman na svašta i to je združenim snagama svojih partijaca, medija i ovom petparačkom pričom, uspešno demonstrirao.

Prvo, dokazao je da ume da glumi, što može ponekad da bude prednost, ali i velika mana, jer kako mu verovati. Neka, brate, ide u glumce i zabavlja publiku sa pozornice a ne sa državnog vrha.

Drugo, lako izgovara neistine kao onu da mu ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika Srbije, a kad mu padne na pamet, svi oko njega treba da popadaju kako bi on ostvario svoj naum. Još je skandaloznije što kao razlog kandidovanja navodi da ne voli da mu „prošlost dahće za vratom“ optužujući bivše vlasti i pljujući po petom oktobru, a prećutkuje da je lično on, sa ključnim i tadašnjim i sadašnjim koalicionim partnerima, deo te najmračnije prošlosti, ratnog huškanja, ratova, sankcija, praznih rafova… bombardovanja. Kao što je tada obećavao hleb za tri dinara a kao ministar informisanja promovisao inkvizitorski zakon o medijima, danas se ponaša kao vrhovni sud inkvizicije presuđujući ko mu je po volji a koga treba „spaliti“. Populističku laž kako jedini on ne koristi reprezentaciju već sve sam plaća, čak i službena putovanja, potkrepio je pladnjem ćevapa koje su novinari jeli prstima jer mu je najverovatnije nedostajalo para da kupi i čačkalice. To što glavnu železničku stanicu nije za godinu dana prebacio u Prokop i izgradio pešačku pasarelu preko reke kod Kalemegdana, što nije održao obećanje da će jednom nedeljno da prima građane, što se školskim klozetima vraća uvek pred izbore, spada u domen Veljinih deminutiva, takozvanih lažuckanja…

Ali način na koji uporno štiti Sinišu Malog, „kompletne idiote“, i fantomsko rušenje Beograda, postaje paradigma njegovog načina vladanja. Pa ko voli nek izvoli!

Treće, sa pozicije predsednika države i sa marionetom na mestu predsednika vlade, tehnologiju samoživog i vaninstitucionalnog vladanja, nemojte da sumnjate, dovešće do savršenstva. Onaj koji ne razume da je, zapravo, najveći destabilizator Srbije upravo on, Aleksandar Vučić, nema mu pomoći. „Budala se uči na svom a pametan na tuđem iskustvu.“