Sasvim razumljivo jer u zarobljenim državama zarobljeni su i građani a onda nema ni pokretača promena!

Da li će Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija i Kosovo, organizovani kriminal i korupciju svesti na podnošljivu meru, stvaranjem pravne države, vladavinom prava, podelom vlasti, izgradnjom demokratskih institucija, unapređivanjem rada nezavisnih i kontrolnih tela, rodne ravnopravnosti, dijaloga, javnosti, slobode medija, zavisi od svake države ponaosob. Da li će Evropa, svesna sopstvenih problema i zastoja u lavirintu svoje birokratije, neretko korumpirane, redefinisati strategiju proširenja, i neutralisati sve očigledniji uticaj Rusije, Turske i Kine na Balkanu, koji se ogoljeno postavlja kao moguća alternativa, veliko je pitanje, ali ako se bude tragalo za odgovorom, trebalo bi da usledi što pre. Jer, mala je vajda od entuzijazma i novih nada dok krče creva a siromaštvo, nasilje i diskriminacija se nepodnošljivo brzo šire. Imajući u vidu šta se događa u Mađarskoj i Poljskoj, Evropska unija bi trebalo, pod hitno, da upali crvena svetla i postavi „crvene linije“ kada se ne poštuju demokratski standardi jer je tetošenjem stabilokratija na Balkanu, stvarala ljušturu bez sadržaja, koja se punila nasumice i sve češće onim što može da ugrozi i temelje same evropske zajednice naroda. Stabilokrate mahom postaju autoritarci, sa tendencijom klizanja u diktaturu.

U Crnoj Gori je, nakon skoro trideset godina vladanja i godinu i po pauziranja, ubedljivo na predsedničkim izborima pobedio Milo Đukanović. Za neke autokrata, za neke kriminalac ali kako je i sam rekao pobednik s proevropskom opcijom. Srbiju, takođe, vodi autokrata, kome su puna usta Evrope i prijatelja na sve četiri strane sveta. Za razliku od ostali lidera, ne samo što vlada „zarobljenom već vlada i nedovršenom državom“ sa večitim problemom Kosova. Na Kosovu vlada Amerika, prema ličnom priznanju Ramuša Haradinaja, a sve više senki pada i na Edija Ramu (suprotstavljao se totalitarnom režimu i kao spomenik nezaboravu tog stradanja prefarbao sve bunkere po Albaniji i napravio turistički brend) ali sada vodi klijentelističku politiku pa su samim tim i institucije demokratije najčešća meta klijentelističkih praksi. U osnovi svega je moć i uticaj takozvane „duboke države“ koja prednjači sa „klovnom koji vodi tviter politiku“. Makedonija se tek oporavlja posle pokušaja državnog udara i valjda je na dobrom putu da sa novim rukovodstvom krene sa mrtve tačke.

Crna Gora je otvorila 30 poglavlja, Srbija upola manje, Makedonija i Albanija se pripremaju za otvaranje pristupnih pregovore, a BiH za ubrzavanje reformi da bi do tih pregovora uopšte došlo, pa je i ta dilema da li će zajedno ili u paketu biti primljene u članstvo EU, obeshrabrujuća za one države koje su odmakle na tom putu ali s druge strane ubrzano primanje u paketu, moglo bi da olakša mnogobrojne međusobne probleme jer bi ili pod čvršćom kontrolom EU. To je svakako dvosmeran proces a redefinišući i ubrzavajući politiku proširenja, Evropa bi morala da redefiniše i sebe. Manje je bitno da li će biti četiri Evrope u jednoj ( Skandinavska, Zapadna, Jugoistočna i Velika Britanija) mnogo je važnije da bude funkcionalna i ekspeditivnija u rešavanju problema. Najviše, naravno, zavisi od balkanskih rukovodećih elita i koliko su spremne da „beskompromisno iskorene i eliminišu bilo koji elemenat zarobljene države“!

Predsednik Srbije i Vlada imaju šansu da već danas, u nekoliko poteza, pokažu dobru volju da su spremni za to: prvo, da iz Nacrta zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja povuku odredbe kojima se usporava i onemogućava kontrola javnih preduzeća, drugo, da vrate pod kontrolu izuzeta društva kapitala, bez obzira ko je njihov član ili akcionar, kao što je Aerodrom „Nikola Tesla“, i treće, da se manu medija i medijskih udruženja svrstanih u „fizičkih lica“ koja obavljaju posao od javnog značaja, kao da su notari, samo zato da bi vlast mogla da ih kontroliše i onemogućava istraživačko novinarstvo. Drugim rečima da ostave na miru postojeći zakon ocenjen u svetu kao jedan od najboljih, a ono što treba da se osavremeni nekim manjim izmenama postoji u predlogu Poverenika, koji ova vlast nije ni uzela u razmatranje. U suprotnom, flagrantnim prilagođavanjem zakona ličnim i interesima klijenata, da ne pominjem ovaj put pravosudne savete i akademiju, zarobljena država, dobiće nove okove, a stabilokrata nov ali utaban put ka samovolji.