Jer ja uživam sam birati. Recimo uđem u dućan koji nudi cipele, pa biram. I, naravno, izaberem ako je izbor takav da imam šta izabrati. Jer ako mi nije odgovarajući izbor, moj izbor može biti da ništa od onoga što mi je tu na izbor ne izaberem.
Da izaberem odgodu izbora. Ili da eventualno odem u drugi dućan, a mogu na koncu konca sačekati da se pojavi odgovarajući mi izbor i tada izabrati. U krajnjoj crti, mogu pokušati sam otvoriti dućan i u njemu pripremiti izbor u kojem bi bilo nešto što bih izabrao. Itd, itd.
E ovdje sam htio zapravo izabrati kraj, ali naletih, nisam dakle baš bio izabrao, na Ljubicu Gojgić u razgovoru sa Sonjom Liht, tom prilikom u ulozi predsjednice Savjeta u skraćeno MIPu. Koji je razgovor nudio baš veliki izbor makar tema koje bih rado izabrao za ovaj prostor. Koji opet i ne daje mogućnost šireg izbora. Pa se uhvatih tek za priču o izborima, iako je počela oko europskog referenduma. Izabrah gospođu Liht kao, uvjetno rečeno, petog ispitanika: „Kod nas se sve više priča, kad se priča i o izborima, o belim listićima, to je sve naravno dokaz da ljudi ne promišljaju dovoljno dobro sa kakvim se političkim opcijama uopšte i opcijama za budućnost ova zemlja susreće. Dakle, ja se bojim da je kod nas… – s jedne strane imamo dosta politički zrele građane, s druge strane ima jako mnogo konfuzije. I često tu konfuziju upravo stvaraju oni koji bi najmanje smeli da je stvaraju, a to su političke intelektualne elite. I tu je za mene ustvari veći paradoks…“.
Malo je nedostajalo da se izaberem za prozvanog, za onog koji ide u paketu sa onima koji „ne promišljaju dovoljno dobro …“, za nekog kome je za na čelo izabrana odgovarajuća naljepnica, ali u zadnji momenat sjetih se da ja u glasačke kutije nikada nisam ubacio bijeli papir. Uvijek izaberem da papir prvo po obe dijagonale precrtam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
