U zadnje vrijeme glede ovih južnoslavenskih krajeva, kao učesnika i izvođača, malo „s pjevanjem i mačevanjem“ malo bez svega toga, samo naizgled nerazumljiv i nejasan, a zapravo potpuno razumljiv i jasan. „Kontinuitet koji traje“, neka bude od kraja osamdesetih i početka devedesetih, koliko god da je sve krenulo mnogo ranije.

Jednako tako, naizgled, nerazumljivo je ko je stvarni organizator i „umjetnički direktor“ festivala, a nije. Nije za zanemariti ni selektore, a ni režisera, kako cjeline tako i pojedinačnih scenskih igrokaza. Tvrda režijska postavka i ukupne i pojedinačnih priredbi. Sama selekcija nije se odnosila samo na južnoslavensku sitnjež, bilo je još toga, kao što se nije odnosila samo na „nečlanove“ već i na „punopravne članove“ Zajednice „umjetnika“. Iako prema izvještačima i kritici, publiku da ne pominjem, pominju se i vodeći neki, nekako punopravniji članovi. Neki izvori tvrde da je sve na kraju bilo za „promućkati i prosuti“, a neki drugi opet kako je festival završio sa „eto vas tamo, ali eto i nas, za svaki slučaj“.

Još je nešto ostalo što je bilo najjasnije, takav neki koncept u kontekstu. Festival neće biti samo Berlinale, već će se ovo „ale“ sufiksicirati i na druge gradove, pretpostaviti je ravnopravnosti i punopravnosti radi. Meni osobno, a i lično, odlutala je pažnja na zapise mog „rodjaka“ Blaže Mandića. „… Tito napominje da se prošlost ne može zaboraviti, ali da treba otklanjati zlopamćenje, manje gledati unazad, a više naprijed, nastojati da integracija Evrope dobije što zdravije osnove. „Sa takvom evropskom zajednicom … zajednicom novog oblika, koja će uništiti antagonizme, koja će stvoriti tešnje veze i saradnju u onim pitanjima koja su u interesu svih evropskih naroda, sa takvom EOZ mi smo kazali da smo spremni sarađivati…“ (Štajerska, septembar 1954.).

Ima u tim zapisima mog rodjaka, ne čitaju to ni današnja koja god da se pojavi vlastela i odgovarajuća joj opozicija, ni nadobudni istoričari, ni svekoliki „borci za demokratiju“ a kontra one diktature, bilo da su do kraja neostvareni starohani, ili balavanderi informirani po privatnim budžacima i kafančugama, ali nema ni mjesta ni vremena ovom prilikom, pa samo još na preskom nešto malo. Kaže moj rodjak u okviru jedne intervencije: …“I treće, Henri Kisindžer (državni sekretar u SAD) pomenut je u nepovoljnom kontekstu…“. …“Nisam stigao da dovršim, a Tito će brzo: „Izostavite ga. Ali u ono o ambasadoru mi ne dirajte. NJega hoću da se otarasim.“ … „Sve je bilo jasno. Meni ali i ambasadoru. Silberman je ubrzo spakovao kofere i vratio se kući.“…

Evo samo što nije 04. maj. Prošlo je 39 godina od Jozine smrti. Još ga razni likovi ne ostavljaju na miru izmišljotinama i pljuvačkom. Još se mnogi trandovski legitimiraju pričama o diktaturi i autoritarizmu. Ne znam šta će ko uraditi, i kako će se sjetiti, kako će koristiti priliku ovog četvrtog, ja ću ako ništa zbog ovih nekoliko navoda, ali i svega što bih mogao navesti, u 15 sati i 15 minuta popiti jedan antidepresiv sa tri kocke leda i zapalit dobru kubansku cigaru.