Ono što nam je protekli vikend pokazao jeste da obim problema u kojima se objektivno našao, ali u koji se i sam uvukao verovatno prevazilazi sposobnosti da ih reši.

Izolovano posmatrati priče o navodnoj pripremi atentata, kao i povećanju plata i penzija i rešavanju problema Azotare i MSK bilo bi pogrešno ako se u taj mozaik ne bi uključila i jedna simpatična priča od subote o rešavanju problema Petrohemije koja je praktično iz istog koša. Dok je u nedelju Vučić ponovo jadikovao nad svojom nemoći da se suoči sa zaduženim gigantima dotle dan ranije njegov ministar privrede zadovoljno konstatuje kako je nađeno rešenje. Zamislite, konvertovaće dugove Petrohemije u javni dug i tako joj dati novu šansu.

Kada bi to bilo rešenje za sve onda bi se prostim zbrajanjem obaveza ne samo tih preduzeća već i drugih sektora poput recimo zdravstva vrlo brzo shvatilo (a na to ukazuju i MMF i Evropska unija) da je naša finansijska stabilnost krhka. Nažalost, pokazuje se, s obzirom na iznose tih pojedinačnih dugova (u stotinama miliona evra) da će konverzija u javni dug možda biti i jedino rešenje. To postaje je uslov svih uslova i vrlo urgentno jer nas je odlaganje dovelo do toga da je jeftinije plaćati radnike tih preduzeća da sede kod kuće nego da fabrike rade. Kada se tome dodaju i velika javna preduzeća o kojima se tek sad razgovara nije lako oteti se utisku da narasta zbrka nad kojom Vučić gubi kontrolu, da li se hvaliti, da li kukati, ko će šta da priča…

Posle četiri godine na vlasti, pretiti smenama direktora državnih kompanija je još jedna predstava bezidejnosti i nespremnosti. Ako smo posle tolikog perioda i dalje u potrazi za kadrovima koji nešto umeju da preduzmu, o čemu diskutujemo? Četiri godine bilo je dovoljno makar da se najveće đubre, koje pominje, počisti. Ali, upravo u toj konfuziji kao da se gubi pojam o protoku vremena.

Povećanje plata i penzija u takvoj situaciji nema nikakvu ekonomsku logiku. Logika je čisto politička (lepo bi bilo i da je ljudska), ali čini se nedovoljno dobro promišljena jer dobijanje predsedničkih izbora upravo podiže lestvicu odgovornosti. Javni dug je i dalje opasan kamen iznad naših glava.

Upadljiv je više nego skroman osvrt na pomak Srbije na Doing business listi iako iza toga stoje vrlo konkretne stvari. Ako se pokaže tačnim reagovanje sindikata vojske da će povećanje od pet odsto anulirati prethodno smanjenje od 10 procenata kroz nedavnu izmenu propisa onda je razumljivo zašto će i potez sa uvećanjem plata i penzija ubrzo sakriti šuma.

Premijer je u lavirintu u koji je, svojom voljom, ušao sam i iz kojeg ga saradnici navode lažnim informacijama? To je lider, koji sve čudnijim izborom poteza i reči, onemogućava da mu poverujemo da drži konce u rukama. Zato pitanje od milion dolara ne bi bilo šta građani misle o svetu koji poslednjih meseci gradi već šta o tome misle privrednici. Igranje s njihovim poverenjem može ozbiljno da nas košta. Nažalost, istraživanja poverenja privrede nema.