Beograđanke 1Jasmina Lukač

Utoliko su u pravu obojica jer imaju odličan uvid kako pogrešno vođeno protivljenje Vučiću njemu omogućava stabilnu i po svemu sudeći, dugu, dugu vladavinu. Obojica imaju dobar uvid kako je lako, kad se ima politička moć, zloupotrebljavati ljudska osećanja.

I još lakše sećanja, odnosno naš doživljaj prošlosti.

Čim je oglašena promena naziva pojedinih ulica u Beogradu, ne treba da pitamo da li je u toku kampanja „promena istorije“, već koja se biznis operacija odvija.

Da li je to samo prodaja višespratnice „Beograđanka“, nekadašnjeg simbola kosmopolitiskog glavnog grada, kako Beograd nazva ovih dana Vučić? Da li se to gradske vlasti sa Vesićem na čelu žure sa prodajom, procenjujući da nam stiže slom na tržištu nekretnina i novca zbog korone? Da li imaju kupca koji će se javiti kad cena padne?

Jer, za razliku od intelektualne, naša poslovna, odnosno politička elita, je usmerena baš tamo gde treba – u biznis.

To je njena prava stvarnost, dok je recimo pitanje da li će srpski predstavnik biti na obeležavanju hrvatske vojne operacije Oluja, namenjeno za pogrešno usmeravanje.

Pogrešno, stoga što Srbi uvek prisustvuju obeležavanju Oluje, u svojstvu slučajnih prolaznika ili stanara zgrada u široj zoni glavnog trga u Kninu.

Njih u malom broju tamo i dalje ima, mada su čitave zgrade i dan danas prazne. I sama sam se više puta zadesila tamo i pisala reportaže za Danas.

Sećam se da je jednog leta atmosfera bila jako naelektrisana, da li zato što je general Ante Gotovina nađen u Španiji i isporučen, da li zato što mu je suđeno u Hagu, ili može biti i zato što je pušten.

I u večernjim časovima trajala je još uvek proslava Oluje, igrali su foklorni ansambli, a ulice su bile okićene Gotovininim slikama. Bilo je i puno ljudi, ali nisu svi bili ustaše-Germani, bilo je i partizana-Slavena.

Znam sigurno, jer nas je jedan od njih, naravno Davorov drug iz detinjstva i Hrvat, iskreno zaprepašćen na obodu proslave, zaustavio, okrećući se na sve strane, gleda li nas ko iz mase.

„Di ste pošli, pa još sa dijecom.“

Davor je vukući kofer, čak veselo odgovorio „Ti znaš da mi 5. kolovoza idemo put Srbije, ovaj put busom“.

„Prenoćite kod mene“, rekao je čovek i već pružio ruku da pomogne sa koferom, našta je Davor odmahnuo glavom „Pusti, ti ćeš ostati ovdje i imati problema, hvala ti, kao da smo bili“.

Naravno, autobus koji smo dočekali ispod Kninske tvrđave bio je dupke pun.

Sem naše, bilo je dosta sitne dece, koju smo poređali između sedišta, navukli zavese i čekali da Lastin autobus sa napisom Beograd i srpskom registracijom prođe ulicom pored bine i veselja.

Odmakli smo se od prozora, svi sem Davora koji je ostao da osmatra kroz prozorčić iznad šofera, i da broji kamenice hitnute na autobus.

– Niko punoletan, svi najviše po 16 godina, publika sa Tompsonovih koncerata, izvestio je putnike koji su nastavili da međusobno razgovaraju na stote teme. U stvari retko ko je gađao, omladina je duž ulice stajala mirno i u vojničkom stavu sa jednom podignutom rukom uvis. Stvarno, rekla sam, ima li smisla što smo vukli devojčice baš danas. Ima, odgovorio je Davor. Moraju znati i moraju se navići, možda one misle da su Beograđanke, ali drugi će znati da su Kninjanke.