Od ostalih opozicionara dobili smo sledeće odgovore – „nisam selebriti ličnost da tako izlazim u javnost“, zatim „tek sam preuzeo stranku, imam previše posla, šta bi ljudi rekli da vide da imam slobodno vreme“ i „nisam tu, u NJujorku sam“.

Uskoro možemo očekivati i formalno proglašenje Đilasovog Saveza za Srbiju, verovatno kada lider koji je preuzeo stranku bude smatrao da je prošao pristojan vremenski razmak da objavi svoj prvi politički potez. I naravno, kada lideru koji se upravo vratio iz NJujorka bude zgodno da to uglavi u svoj raspored. Konačno, nije isključeno ni da se opozicionar koji povlači jasnu liniju između sebe i „selebriti“ Srbije priključi Savezu i da to objasni time što je on ostao isti, a Savez se promenio i popravio.

A tada, na udaru građanske javnosti naći će se i mogućnost da Obradović, recimo kao lokalni lider u Čačku, pošto je Savez zamišljen kao horizontalna lokalna mreža jakih aktivista, pristupi Đilasovom bloku. Mada sve vreme drži otvorena vrata za Dveri, Đilas bi pre toga morao da bude siguran u procenu koja opoziciona opcija ima šansu da raste. Ne mora to da bude toliko teško, a ni zasnovano na skupo plaćenom istraživanju, nekad je i praćenje medija dovoljno. Oni koji više ne mogu da se dignu to su uvaženi gosti Pink televizije – Čedomir Jovanović, Nenad Čanak i Vojislav Šešelj. Oni koji mogu da prizovu birače, slede u vestima nakon gostiju, kao propagandne mete SNS – saopštenja i Vučićevih izjava. Ali, Đilas ne sme da ponovi Obradovićevu grešku sa Sašom Radulovićem – u politici nema sabiranja i nadopunjavanja, ima samo razvoja jedne političke priče.

Đilas sigurno da zna da je njegova priča već započeta, i da ga u njoj deo birača koji ne bi nikad glasali za Vučića, smatra ličnošću sa elementima fašističkog ponašanja. Ali, pitanje je da li bi oni glasali za bilo koga i da li uopšte ima načina da budu pridobijeni. Jer jedan broj ljudi, neki među njima i vrlo uticajni, podleže dogmi novog totalitarizma kao vernici u srednjem veku – gluvo i apsolutno isključujući realnost, i sa njom i ljudskost drugih. I umesto veštica lovi nazovifašiste, a sa istim efektom, da establišment što bezbednije vlada i materijalnim dobrima i duhom. I naravno, polažući pravo na lični udeo u tim dobrima, zbog svoje političke korektnosti. Đilasovo nastojanje da priču vodi u drugom pravcu vidi se i po tome što je 9. maj označio kao početak Saveza šaljući poruku da je vlast ta koja upotrebljava fašističke metode. U nastavku zapleta sve će se zaoštravati, a Đilasu sigurno ostaje samo ono što i ranim levičarima-utopistima – da veruje da je prosvećivanje jače od dogme.