Đilasov rejting 1Jasmina Lukač

Vlasnik firme iz slobodne poreske zone Delaver Ivan Radovanović smesta piše samosugestivan tekst kako bi se otklonila sumnja u tu nenadmašnost, a sledi i drugi niz neizostavnih ritualnih medijskih činova.

Na primer, čim je Dragan Đilas okačio video o nalazima istraživanja, koje je naručio.

Nisu za SNS tu bitni rezultati, pa ni to što je zbir procenata, da li zbog nemara ili glupe greške 110 odsto.

Nego što je to baratanje brojevima, uključujući i nalazima o rejtinzima dosad bilo rezervisano za Vučića.

On je taj koji je uspeo da marketing poluskrivenih grafikona, istrgnutih cifara, nedorečenih brojki u slobodnom tumačenju, dovede do savršenstva.

Jedini političar u Srbiji koji je uspeo da još od zvanja premijera, izvuče svu političku dobit baš iz mahanja brojevima pred kamerama.

Svaki svoj nastup osmislio je tako da čita podatke, nebitno da li im je zbir tačan ili nije, važan je utisak i doživljaj da tu uopšte ima podataka.

I važno je da građanima sebe dožive kao deoničare kompanije „Srbija“ čiji on top menadžer.

E, tu je nastao problem što je i Đilas uzeo isti pristup za konkurentsko ulaganje u opozicioni projekat.

A zdrav razum kaže da jednom opozicioni projekat mora da uspe, pre ili kasnije svaka vlast se menja, samo je pitanje kako.

Šta o tome kažu brojke?

Marko Uljarević iz Ipsosa, isti onaj za koga Vučić kaže da ga jedini pita kako je, kada se redovno čuju dva puta nedeljno, kaže da ne postoji samo 30 odsto ispitanika, odnosno građana Srbije, ima stav da zemlja ide u lošem pravcu.

Da bi se vlast promenila, dodaje on, oko 70 odsto bi moralo da bude za to da zemlja ne ide u dobrom pravcu, kao što je bilo kada je Milošević odlazio s vlasti, a i kada je Tadić.

Problem je međutim, što su ljudi pre 20, a i pre 10 godina, imali jasniju ideju šta je dobar pravac, a šta loš.

Ko sada, u uslovima zlokobne korona pandemije, može da kaže da šta je dobar pravac za čitav svet, a ne samo za Srbiju?

Pa, američki predsednik Bajden, upravo polaže zakletvu, u prisustvu naoružanih vojnika, onako kako nije ni Koštunica 7. oktobra 2000.

Sveopšti osećaj nesigurnosti, to je ono što će obeležiti iduće srpske predsedničke izbore, i koliko može da pomogne glavnom favoritu Vučiću, toliko može i da mu šteti.

On je zato kampanju počeo oprezno i promišljeno, prvo sa opozicionim Stamatovićem na Zlatiboru, pa potom sa košarkaškom legendom Ivkovićem.

Ciljano je „prešao“ preko lopte koju je Ivković na prošlim predsedničkim izborima nosio na skupovima protivkandidata Saše Jankovića.

Vučiću će biti potreban svaki, ali svaki glas koji može da uzme, kako bi pobedio u prvom krugu, ukoliko bude drugog kruga to je već poraz.

To se vidi i po tome ko je mogući kandidat za gradonačelnika Beograda, jer se dve kampanje moraju voditi istovremeno, budući da i mandat gradskih vlasti i predsednički ističe 2022.

Isti oni koji se, poput Gorana Vesića, podsmevaju Đilasu pitajući ga zašto se sam ne kandiduje, biće u nastupajućoj Vučićevoj kampanji držani podalje.

Barem toliko daleko kao i 2018. kada su vodeći na beogradskoj listi SNS bili lekari, umetnici i sportisti nenaprednjaci. I zato će pored Vučića će, najverovatnije, nastupati Aleksandar Šapić, sa svojom ne-SNS političkom karijerom i sportskom slavom.

A ne Vesić.