Fabrikovanje

Ali, iako ne može da izgubi izbore, SNS može da na proleće počne da gubi vlast.

Da bi to bilo jasnije valja primetiti da ljudi u Srbiji glasaju za vlast ali da joj ne veruju. Glas na izborima prestaje da bude potvrda poverenja, a sve više postaje ili način da se ostvari neki interes, ili da se ispuni neka potreba. I to makar i potreba za pobunom ili za time da se bude drugačiji.

Tačno je da je naša vlast po pitanju interesa i potreba vrlo snalažljiva. U stanju je da namiri njihov široki i međusobno suprotstavljen raspon. Nekom je to ugovor za privremeni posao, nekom džak brašna, nekom zadovoljstvo da o sebi misli kao o proevropskom intelektualcu…

Ali, zato po pitanju poverenja, tu bogami postoji opipljiva pulsirajuća nesigurnost i njena verna pratilja – strah od gubitka kontrole. I to čini se tim jače, što na površini po Vučića sve izgleda povoljno.

Moguća je nova migrantska kriza (kao i 2015.), što je situacija kada, po pravilu, osećaj i fiktivne ugroženosti „gura“ ljude uz vlast, a ne uz opoziciju.

Višemesečni masovni pravoslavni protesti u Crnoj Gori, takođe. Opozicija je razbijena i rastrojena, njena stožerna stranka DS je zabavljena bitkom za stranački pečat, odnosno ko će se predstavljati tim imenom. Građanska javnost je uneta u raskrinkavanje bojkota ili antibojkota, a opozicione demonstracije od prošlog proleća skončale su „u parkiću“.

Ili u radikalniju varijantu, kao što je pisanje što više javnih pisama od strane opozicionih lidera. Svaki put kada se pojavi takva objava, SNS verovatno upiše još hiljadu kapilarnih glasača.

Svemu tome uprkos međutim, vlast je ta koja se trese od straha, a ne demokratija kako kaže slogan tekuće kampanje jedne uticajne nevladine organizacije. Jer, SNS će morati prvi put od 2012. da se bori na polju koji ne kontroliše u potpunosti. A to je polje interneta, odnosno društvenih mreža. Kako je mudro primetio jedan medijski tajkun iz najužeg Vučićevog štaba, društvene mreže su postale krkljanac u kome svaka budala može da vikne „bomba“ i da izazove stampedo.

E, pa to važi i za izbore. Neko može da krikne „krađa“ i da izazove političku lavinu, naravno pod uslovom da postoji organizovana opozicija spremna da tu lavinu na mrežama iznese.

I da ovoga puta ne bude ni Bojana Pajtića, ni Saše Radulovića koji će tražiti dodatna prebrojavanja i posle nekoliko dana neizvesnosti prihvatiti rezultate, kao što se dogodilo 2016. Vlast navikla da fabrikuje lažnu stvarnost i to uspešno, sada se može suočiti sa novom fabrikom – antivladinih vesti dostupnih svima sa mobilnim telefonima.

Što je po nju još rizičnije, ta fabrika je dostupna ne toliko opoziciji nego i samom vrhu vladajućeg SNS-a. Tamo gde caruje prava i najdublja politička podela u Srbiji, sežući kroz stranke, a ne između njih.