Mnogo je prostije i glasi „gde je otišla Dijana“ Hrkalović, državni sekretar u MUP prethodno zaposlena u BIA i aktivna u SNS još pre Vučićevog dolaska na vlast.

Na to pitanje, jedan dobroćudniji lik – ima i takvih – iz krugova vladajuće partije, odgovara sa „da li bre, vi novinari morate uvek da tražite neku veliku zaveru, pa Dijana je mlada i lepa, možda je stvarno kako je i napisala u ostavci lični razlog, možda želi da ima dete“.

Samo što u politici sadašnjice, kao i u vrhuški Srbije lični razlog ne može da postoji budući da je sve lično – uvezano. Nije uostalom kao lični događaj, uprkos svom naporu svih bitnih ljudi u vlasti, ostala u tajnosti ni Vučićeva svadba sa drugom suprugom Tamarom u decembru 2013.

Nije se na ličnom zadržao ni razvod Vučićevog kuma Gorana Veselinovića sa advokaticom Nevenom Jeličić. Koliko ove sedmice nedeljnik Ekspres za koji se tvrdi da je u vlasništvu Veselinovića pretresa poslovanje povezanih firmi osuđenog pa oslobođenog za šverc cigareta Stanka Subotića Caneta.

NJemu se u podtekstu ponovo stavlja na teret – prvi put je to bilo krajem 2018. – da je posredstvom advokatice Nevene, uspeo da sazna povlašćene informacije dostupe samo najužem krugu predsednika Vučića. Te da su firme koje se mogu dovesti u krajnju vezu sa Subotićevim pravi kupci Galenike, koja je prodata za duplo manju vrednost od one na koju je procenjeno samo zemljište književno na ovo preduzeće.

Dakle, gde je otišla Dijana, i kako se odvija brakorazvodna parnica Nevene, to očito nisu potpuno privatne stvari, budući da delovanje ovih žena nedvosmisleno izaziva političke posledice. Glavna posledica je najšire uverenje običnih ljudi – pitajte bilo koga na pijaci, u prevozu, u nekoj čekaonici – da Vučić i SNS neće otići sa vlasti zahvaljujući opoziciji, nego zahvaljujući lomu u sopstvenim redovima. „Oni će sami sebe srušiti“, glasi procena mnogih.

To nameće zaključak da i „oni“ sami u SNS-u imaju u vidu takvu budućnost. Ali, onda se za nju spremaju, kako bi drugačije, nego zadržavajući neku vrstu osiguranja – podatke čije bi obelodanjivanje značilo pokretanje krivične istrage, glamurozna hapšenja i sve što smo toliko gledali od 2012. do 2014. godine.

Samo, tada smo gledali i još nešto – koliko god da je Uprava kriminalističke policije, kojoj je pristup imala Dijana, mogla sa svojom Službom za specijalne istražne metode, da nadzire i prisluškuje ljude, uvek se na kraju priče pokazivalo ko je pravi i jedini gospodar tog materijala. Po dubini je uvek stajala jedna obučenija i brutalnija ekipa – po liniji BIA sve do samog vrha – do jedne jedine ličnosti. Uvek i isključivo tako.