Igre opsade

Nego zato što je vladajuća Srpska napredna stranka proglasila zaposedanje kao svoj način borbe. Poslanici SNS, ali i odbornici po gradovima i opštinama Srbije, došli su tada da prenoće i da svojim telima brane zakonodavne odbore od „rulje“.

Od tada bilo je više manjih zaposedanja ali stepeništa, kada je dverjanin Boško Obradović štrajkovao glađu, ili njegovi poslanici dočekivali vladajuće.

Onda se u četiri dana ovog jula desilo pravo opsadno stanje i zaposedanje šireg prostora ispred Skupštine.

Prvo su nastupili demonstranti, pa onda policija, mlateći se kao dve srednjovekovne vojske uz nešto magije (televizije i suzavca).

Da bi na kraju ostao Srđan Nogo, odlazeći poslanik, ali više u svojstvu dvorske lude, da poteže nešto što liči na pušku, a što je ustvari ispaljivač malih loptica, paint bol, takoreći samostrel.

Odloženo dejstvo opozicionog bojkota se na igrama opsade, zlosutnim iako smešnim, vidi u punoj veličini.

Jer, da Vučić ima nekog opozicionara koji ni na jednom nivou ne učestvuje u vlasti, nego se u toj političkoj nevinosti se penje uz stepenište parlamenta, sednica na kojoj će novi poslanici položiti zakletvu, ne bi morala ovoliko da čeka.

Ni proglašenje Skupštine ni nove Vlade ne bi morali da čekaju zaborav julske opsade i da se uđe u mirniji avgustovski mesec.

Ne bi uopšte bilo potrebno čekati zadnji rok – 4. avgust da se uspostavi novi saziv, dok je starom mandat istekao 3. juna.

Čekanje, najmanje teško pada Vučiću, jer mu igre opsade daju nove pravce za igru lojalnosti, a to je koga će od svojih najbližih saradnika označiti kao nedovoljno vernog.

Nemojte imati sumnju, svi su dovoljno verni, verovatno i previše, ali Vučić mora da ih prozove da nisu, to je iskušenje i izazov u kome mogu da padnu i posrnu pre nego u bilo kakvoj opozicionoj opsadi.

Niko dakle, ne zna kakvu će scenu on ovoga puta izabrati, i da li će „ostati“ pri ovoj istoj Vladi i premijerki Brnabić.

Možda će ih tek posle vakcine za koronu, „rekonstruisati“.

Ne tako davne, 2017. kada je sam Vučić polagao predsedničku zakletvu, izabrao je priču „nastavljanja kontinuiteta“ i poslednji dan isteka mandata Tomislava Nikolića, te skrušenu primopredaju dužnosti.

Ispred Skupštine je držan čist prostor u koji nisu mogli da uđu demonstranti Protiv diktature, a ni novinari.

Već 2018. pose beogradskih izbora, pokazalo se da je mnogo bolje imati političku opoziciju – njen vođa Dragan Đilas je blago odgurnuo naprednjaka za govornicom, ali bilo je to nesporno gradski parlament.

Zašto sada Vučić nije učino neki ustupak koji bi naterao Đilasov SZS da izađe na izbore?

Da li procenjujući da je ulica mnogo manje opasna ili da će se bojkot opozicija raspasti čekajući vanredne izbore koji neće biti raspisani?

Ili samo zato što je ovakav izgled vlasti pravi odraz stanja njegove svesti?

Da imamo lažnog osvajača Noga, imamo krnju Skupštinu, za koju se ne zna da li će se zakleti video – on lajn, ili pak sa maskama u nekoj hali van zdanja parlamenta.

I da Vučić više ne mora, kao što je učinio 2016. (ili to beše 2014.) da dolazi i otvara šampanjac zajedno sa svojim poslanicima, nazdravljajući razdraganim pristalicama sa balkona Skupštine.

Sada, kada prolazimo kroz trijumfalnu kapiju buktećeg političkog rata i zbog Kosova i zbog korone, videćemo gde će ta scena biti postavljena i kako.

Za novu sezonu.