Kako se posle meseci i meseci širenja straha od narodnjaka kao nekontrolisane pretnje po postojeći poredak i mir, kampanja rešava slomom jedne desničarske karijere – austrijskog vicekancelara Štrahea.

Rusko mešanje i uticaj – to nosi samu završnicu evropske kampanje. Priča je drugačije usmerena nego što je bio slučaj na predsedničkim izborima u Americi 2016. kada je pobedio Tramp, ali svejedno, više nema zapadnih izbora bez podataka iz obaveštajnog nadzora i – veza sa Rusijom.

Biće čudo, ako uprkos demonstracijama Žutih prsluka, uprkos Bregzitu, uprkos Balkanu i naravno, uprkos migrantskom pitanju, glatko ne pobedi postojeći establišment predvođen Angelom Merkel. Što je dobra vest za njene odabrane saveznike, odnosno štićenike, poput hrvatskog premijera Andrije Plenkovića, nemačka kancelarka vrhunac svog izbornog nastupa je posvetila Zagrebu.

A kod nas? Kod nas nešto nije u redu. Predsednik Vučić u subotu je imao prikaz završnice kampanje za izbore 2020. godine – veliki višeslojni promotivni događaj svoje vlasti na podlozi otvaranja novog dela auto-puta kroz Grdeličku klisuru. Istina, nije kao Vladimir Putin, preko Krimskog mosta, lično prevezao kamion, ali jeste kroz novi tunel vozio svoj auto. Sve je bilo tu kao da sutradan imamo parlamentarne izbore – čak i lider Severne Makedonije Zoran Zaev. I šta se desilo? Na izborima u četiri srpske opštine na severu Kosova, dan kasnije izlaznost je bila samo 1 odsto veća nego u oktobru 2017. Možda ni toliko, treba sačekati zvanične podatke, i tumačenja, koliko je tome doprinelo to što vlast u Prištini nije dozvolila spajanje kosovskog i srpskog biračkog spiska, odnosno glasanje sa ispravama izdatim u Srbiji.

Vučić dakle, vodi kampanju snagom kojom bi trebalo da ima ne 42 odsto, kolika je bila izlaznost na Severu, nego 70 odsto, sa koliko Putin dobija predsedničke izbore u Rusiji. Vučićevo naprezanje ljudstva, Srpske napredne stranke, medijska i finansijska kontrola, lično zalaganje, i svi ostali činioci, dobacuju tek oko 45 odsto podrške, našta se doda u kampanji i u brojanju glasova, još desetak odsto. To možda deluje impresivno u odnosu na to koliko imaju, odnosno nemaju Đilas i saveznici, ali u odnosu na razmere pohoda na svest birača je osrednji uspeh.

Ako i toliko. Stalno upotrebljavajući toliku snagu, Vučić otvara upravo prostor da bude lako uzdrman, uostalom to su pokazali i događaji 16/17. marta kada su demonstranti upali u RTS, pa pohapšeni. Samo prividno i dalje ima veliku prednost, delom i zbog pitanje od čije strane može biti uzdrman, budući da to mora da uradi neko ko se doživljava kao pravi i iskreni Vučićev protivnik. Pitanje je još otvoreno, da li su neupitnu potvrdu da su prava opozicija protesti dali Đilasu i Savezu, iako mnogi, i u SNS, smatraju da je to rešeno. Da jesu.