Koliko će sve trajati

Sa demonstrantima na ulici, prebrojavanjima koliko ih je, procenama sa koliko će sile, policijske i propagandne, Vučićevi da uzvrate, i najzad, koliko će sve to trajati.

Vučić po ugledu na Makrona, koji je u Francuskoj za predsednika izabran te iste 2017. godine, redovno saopštava koliki je „protok“ na skupovima „1 od 5 miliona“, odnosno da li se na primer, u Lebanu okupilo 257 ljudi ili manje. Francuska vlast barata većim ciframa – oni priznaju da je najveća posećenost na demonstracijama „Žutih prsluka“ protiv Makronove politike, iznosila 282.000.

Ovde, pojedini računaju da je najviše demonstranata u Beogradu bilo 29. decembra – oko 20.000. Uglavnom, oba predsednika osipanje i splašnjavanje „Žutih prsluka“ i „1 od 5 miliona“ prikazuju kao svoju nadolazeću pobedu. Ali, to je samo kupovina vremena i manevarskog prostora, uostalom videćemo kako će Makron proći na majskim izborima za Evropski parlament i nakon toga. Vučić je, pak, uspeo da postane ono što je sigurno najmanje želeo da bude – slab predsednik. On je i dalje predsednik koji može da dobija izbore, ali ruke su mu vezane. Vučić više ne može da povuče ni jedan unutrašnji, a ni spoljni krupan politički potez bez velikog rizika. Da smeni nekog u Vladi recimo? Da pozove Mila Đukanovića i objavi popravljanje odnosa sa Crnom Gorom? Da usvoji neku narodsku deklaraciju sa Miloradom Dodikom (šta bi sa draftom deklaracije o očuvanju srpskog jezika poslatim ambasadorima velikih sila)?

Vučiću uloga predsednika jednostavno nije legla, zbog različitih razloga. I jednog zanimljivog psihološkog činioca. Jer, on je tu došao zahvaljujući dvostrukom političkom oceubistvu – prvo Vojislava Šešelja, pa onda Tomislava Nikolića. Psihološka kontrateža tome je isturanje gej premijerke Ane Brnabić na poziciju broj 2 u Srbiji. Posledica je spuštanje što niže drugih saradnika poput ministra policije Stefanovića, radi izbegavanja bilo kakve poruke da bi i Vučić mogao imati naslednika koji će ga smeniti. Zato i nema više najava da će se „stari šef“, kako je predsednik sam sebi tepao, možda povući u nekom doglednom roku i ostaviti partiju nekom svom političkom sinu.

Umesto „novog sina“ u SNS, imamo potpuno isticanje ženskog – majčinskog principa u najnovijoj kampanji. I nije stvar toliko u tome što se Srpska napredna stranka obraća građanima Srbije kao da su svi nelečeni edipovci. Već zato što ta kampanja nepovratno Vučića gura, uprkos porukama o očuvanju porodice, privatne svojine i države, ka liberalno-građanskom jezgru. A to ga jezgro neće ni ojačati, ni održati na predsedničkoj funkciji, kako god da se potezi i kampanje sada zamišljaju.